Književne novine

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

АУТЕНТИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

Српски уметници академици, Галерија САНУ

У ГАЛЕРИЈИ Српске академије наука и уметности отворена је ових дана занимфива им по много чему поучна, изложба радова српских уметника-академика, Изложба је, у ствари, припремљена прошле године, на бази реципроцитета са Немачком Демократском Републиком и-била је приказана у берлинској Академији уметности. Сада је овде презентирана у скраћеном обиму, без неких аутора који су били обухваћени првом поставком и који су не мање занимљиви и значајни од ових, обухваћених изложбом у Галерији Српске академије.

Изложено је близу седамдесет пртежа, пастела, темпера, акварела и графика од петнаест академика на основу чега се добија, упркос свему, својеврсна мако не потпуна, сажета, на известан начин синтетисана историја српске уметности, од првих деценија двадесетог века до данас.

То је основна карактеристика изложбе. Питање је историјских услова, неких дијалектичких супротности које су одре, Њивале физиономију судбине развоја наших народа и наше уметности, или стицаја других околности, зашто Академија није окупила све оне уметнике који су својам делом стварали праве, аутентичне вредности у нашој модерној уметности и култури.

Најранији изложени цртежи Боривоја Стевановића настали су 1902, док је једна темпера Недељка Гвозденовића, „Округли сто и паравани", потписана новембра. 1971.

То су и временски распони изложбе,

Организатори су били свесни чињенице да овако конципирана и овако компонована изложба не може имати историјски. значај и да скупљени (углавном из приватног власништва) и изложени радови не могу имати функцију грађења праве слике стања наше уметности у ХХ веку. Па ипак, својим квалитетом и својом разноврсношћу, ова дела додирују питање саме суштине и структуре времена, дефинисане садржајима уметничке свести. Истина, без хронолошке законитости у смени стилова и (без неких најзначајнијих представника _ одређених _ тенденција У свим стилским целинама. Због тога се од овакве презентације и не може очекивати аутентична слика кретања и стања у нашој уметности у било којој етапи њеног развоја од 19 столећа до данас. |

На жалост, и сам изложени материјал, као ликовне технике, није довољно репрезентативан да у правом светлу представи по једине ствараоце. Настајали веома често као скице, као припреме за веће радове или као тренутачни блесак „вишка инспирације", као забелешка и импресија, ови

инртежи, темпере или пастели имају пре звасходну драж у лакоћи настанка, мај"сторству заната, лепоти потеза, забележеном тренутку. Понеки радови права су ремек-дела и сваки од њих даје толико података о аутору као да је у њему сажет цео принцип личности, цела естетика сликара или вајара. Иван Табаковић, Марко Челебоновић, Јован Бијелић, Љубица Сокић, Недељко Гвозденовић, Мило Милуновић — као да су најсрећније и најпотпуније представљени. Мали формат, привид на недореченост, једноставност поступка, скромност материјала — све то пада У сенку пред снагом израза, пред оном уну“ тарњом ватром која природне облике, као зачетне инспиративне импулсе претвара у права ремек-дела.

Довољно је само побројати имена. излагача, живих и мртвих, па да се види и осети дах правих вредности, аутентичних стваралаца, чији значај превазилази границе времена: Моша Пијаде, Б. А. Кун, Боривој Стевановић, Мило Милуновић, Стојан Аралица, Иван Радовић, Иван Табаковић, Љубица Сокић, Зора. Петровић, Недељко Гвозденовић, Марко "Челебоновић, Предраг Милосављевић, Петар „Лубарда, Сретен Стојановић, Јован Бијелић.

Мако стилски хетерогена, и због времена и због разлике у карактерима самих стваралачких проседеа, изложба има неки јединствен призвук дорађености, зрелости и лепоте.

Срето Бошњак

ЈОВАН БИЈЕЛИЋ; ПЕЈЗАЖ

ПОЗОРИШТЕ

МЕДА СПАСОЈЕВИЋ М ЈОВАН МИЛИЋЕВИЋ. У ПРЕДСТАВИ „ГРАДИТЕЉ СОАНЕС"

Ибзеновска симболика и савремени театар.

Уз премијерно извођење „Градигеља Солнеса“ Хенрика Иозена на великој сцени Народног позоришта

РЕТКО нам се пружа прилика, па и задо вољство, да у току сезоне будемо заокугљени једним писцем тако интензивно као ове Хенриком Ибзеном. После „Хеде Габлер", њених трагичних разочарања, унижених идеала, обезвређене лепоте и самоубис тва, дошао је „Градитељ Солнес" са својом многоструком и чудесном симболиком. Оба текста припадају истом кругу, написана су готово у једном расположењу, у размаку од свега годину дана, па нам тако дело овог истински великог драматичара осветљавају у распонима који су привлачни за данашње гледаоце па и за само позориште. За „Градитеља Солнеса“ није тешко везати пажњу гледалишта, али је скоро немо гуће утврдити шта је у овом делу најважније. Је ли то Солнес и његов трагични успон уз сазнање да се потпуно самоостварење граничи са смрћу2 Симболична појава Хилде као инкарнације његове изгубљене и неповратне младостиг Како објаснити Алину, жену Солнеса или његову секретарицу Кају2 Много, веома много има трагичности између њих, неостварених тежњи, привида и настојања да се живи у без нађу које свако осећа и носи у себи, па је тешко не саосећати са жељама да се пронађе живот тамо где га више нема и да се

досегне немогуће. Ибзенова моћ је чудесна, ·

реални догађаји током драме постају све нестварнији а симболи се својом снагом намећу као једина права реалност. Да ли су ту важније слутње, унутарња предсказа ња, мисли и осећања или сами догађаји2 У том знаку сумњи, истраживања, самонегације и отворености налази се и сама представа.

Редитељску тежњу Желимира Орешковића да све ове дилеме остану у простору између привида и стварног настојао је да сценографски амбијентира Драго Турина. Две патиниране дрвене површине са стране обезбеђивале су дубину. сцене. Између њих су тамне кровне конструкције и стилизовани декоративни елементи. Веома много простора и лепих замисли. — али не-

довољно искоришћених и функционалних

тако да је збивање у првом и друтом чину непотребно ограничено на мизансцен 'класичне собе, односно од столице до столице. Исто тако у завршном призору счена са троловима је остала дубоко у позадини тако да је публика једва и примећује а камоли да јој одређује право значење. А 'управо тај одлазак Хилде, после: Солнесовог пада са торња и смрти, у свет илузија има посебну функцију у одређивању смисла

ношња врлине трен танки новијем пи . М

целе представе. Уопште, у тој сценографџ~

'Петар Волк

ји има доста недорађеног тако да је на тре нутке више сметала него што је доприносила утиску представе. Костиме је успешно креирала Божана Јовановић у стилу адекватном комаду.

У насловној улози Халварда Солнеса по јавио се Јован Милићевић уз видно настојање да свој репертоар освежи новим изра жајним валерима. Тог робусног али и очигледно несрећног човека, разапетог између трагичности свакодневног живота и теж њи да се достигне задовољство бар У град њи високих црквених торњева и лепих кућа за становање добрих људи, Милићевић је у првом чину представио заиста импресивно изгледом, гестом па и начином па који је активирао и усмеравао догађаје око себе и личности ближе околине. Све је ту било живо и наговештавало велику кре ацију и представу. Али на жалост, у друтом чину се смањио интензитет његовог доживљаја, игра је лишена ритма, нерва и флексибилније асоцијативности, сасвим неочекивано сценом је завладала монотони ја и запретила опасност да се све изгуби У тврдој нарацији. Кључ ове драме је у ишче кивању: да ли ће се Солнес у сусретима са Хилдом успети да преломи и препороди ка ко би из апсурдности живота изишао супериорно са својим илузијама. Он зна да се не сме попети на торањ због вртоглавице, али се ипак пење, срећан и узбубен уз задовољство које му пружа опсена тако да смрт није крај нити сметња његовом суочавању са сопственим градитељским моћима. На крају је све то било код Милићевића више коректно и романтично него ибзеновски симболично, недокучиво и ме тафорично.

За Хилду Вангел, то симболично биће у коме се за Солнеса налази инкарнација ње гове изгубљене младости, нашла је у себи Неда Спасојевић прави лик у коме је било чедности, али и загонетности, суровости, збиље и поезије,'необичног полета и пригушене драматике. То је далеко више него што она показује у другим својим хваљеним улогама и'зато је штета што у критичним ситуацијама још увек изражајне про блеме решава споља, некаквим техничким етзибиционизмом у гласу и покрету. Штета, јер у целој представи она је најимпресивнија и најближа оном што ибзеновска симболика тражи данас од глумца.

Славка Јеринић је тумачила Алину Солнес сасвим пригушено пи у концепту који је унапред строго одређен. У томе је ис трајала. до краја и у трећем чину код ис повести о луткама успела је да изрази света неколиким реченицама сву трагичност ове жене и дома Солнесових. Божидар Дрнић је представио Кнука Бровика, архитекту којег је Солнес уништио, убедљиво. Његовог сина Рагнара назначио је млади Данило Лазовић. Рагнарову вереницу и Сол несову секретарицу играла је Огњенка Огњановић са тугом која је нарочито у немим сценама постајала изражајна. Њен тренутак у представи била је сцена у којој је отпушта Солнес коме је она жртвовала сву своју љубав. Речи „зар и мене" деловале су потресно. Мирослав Петровић је као доктор Хердал, остајући у сенци главних протагониста и њихових страсти, дао садржајан и дискретан портрет човека који саосећа са другима, доживљава њихову трагедију и истовремено настоји да не изгуби своју професионалну дистанцу и реалистичност'у односу на амбијент и дога Баје.

Ова представа је рађена амбициозно и са жељом редитеља и целог ансамбла да се ибзеновска симболика усклади са тежњама савременог театра у откривању смисла човековог постојања. Отуд овде нема спољних екстравагантности и сва пажња је концентрисана на саме речи. Збивање има озбиљност и одређени ниво, више је у домену реализма него апстракције, истипажњу и у фрагментима достиже пуну на. нема све потребне димензије, али буди трагичност, тако да се издиже изнад осред њости и постаје прихватљива са свим својим противуречностима, и вредностима.

ЗАНИМЉИВЕ ИНОВАЦИЈЕ

Уз премијеру „Трке због вука“ Пенча Манчева у адаптацији и режији Бранислава Крављанца; Мало позориште у Београду

ИСТАКНУТИ бугарски дечји драмски писац Пенчо Манчев познат је и од раније“ југословенској публици. Његова „Зечја школа" са успехом је изведена у неколико наших позоришта, а доживела је и значајна признања на фестивалима у Шибенику, Загребу ни Београду. Нови текст Манчева „Трка због вука“, који је недавно извело Мало позориште, представља модерну басну са занимљиво постављеним односима и ликовима и живо компонованом радњом, тачније игром, што је све заједно, већ само по себи, био довољан повод за покушај да се изгради одговарајући сценски спектакл.

Бранислав Крављанац вишеструко је искористио могућности које је дело Манчева пружало, Као адаптатор, ову сценску материју транспоновао је у мјузикл и знатно је приближио нашем поднебљу и навикама наше дечје публике, а такође и својим у много чему особеним схватањима дечјег, посебно луткарског театра. Тему игре извукао је у први план и дао јој један параболично-хиперболичан призвук („Игра је здравија и од млека, / игра је свежија и од воде..."), а као редитељ под редио јој све елементе представе — текст, музику, плес, глумце, лутке, боје, облике, простор. У своје поимање игре као врхунског коректива и јединице мере за много што-шта, бар кад су деца у питању (и не само деца!), редитељ је уткао све ове елементе, градећи складну целину, чврсто повезану одређеном сценском функцијом сваког од тих елемената појединачно. том општем склопу посебно су смело на позорницу изведени напоредо глумци и лутке, чији је сценски спој деловао убед: љиво управо зато што је извирао из максималне функционалности, из суштине збивања.

На тај начин редитељ се, с једне стране, чврсто опирао сценском формализму, . а с друге, театарским конвенцијама, Инсистирајући на „отворености“ (све се у овој представи, па и „прерушавање" глумаца и све оно „иза кулиса“ збива пред очима радознале дечје публике) режија се успешно супротстављала мистификацијама и иаузионизму, толико одомаћеним у нашим дечјим позориштима. Заузврат, за ово „осиромашење" режија је богато надградила представу обиљем духовито смишљених детаља, претварајући сценски простор, који се сваки час мењао, у право поприште игре, у извориште поезије, која је пленила гледалиште и освајала малишане — ту свакако најзахвалнију позоришну публику. 57

Успеху ове лепршаве, надахнуте #-надасве занимљиве представе веома су допринели и сонгови Љубивоја Ршумовића, написани са.пуно језичких обрта и деци блиских метафора. Чврсто повезани са радњом, ови сонгови претварали су се у неку врсту певаног дијалога, што је читавом тексту давало не само једну посебну боју, него и нарочити сценски квалитет,

Музика Зорана Христића — богата звуком, лишена сваке илустративности, била је веома добар посредник. између Ршумовићеве поезије и дечјег аудиторијума.

Игре, које је поставила п увежбала Олта Милошевић, превазилазиле су оквире нумера за себе, толико карактеристичне за жанр мјузикла, и представљале веома значајну компоненту, не само у одржавању континуитета збивања, већ и у транспозицији сценског простора.

Сценографија Зорана Сретеновића веома је добро следила основни концепт режије — да се простор оживи, да се лиши описности, да сам постане игра. Обиље складних боја на параванима, од којих се декор састоји, допринело је, заједно са духовито конципираним луткама, костими ма и маскама Милене Ничеве, високој ликовној култури представе. ,

Глумачки ансамбл деловао је веома уиграно и хомогено, и показао да је као екипа способан да изнесе овакву представу — пуну ритма и захукталог темпа, плесних, певачких и аниматорских елемената, ритмике, па чак и акробатике, и да се у општу игру укључи са детињом вером и лакоћом.

Један од најзанимљивијих ликова оства рила је Вера Петковић тумачећи Свраку

са обиљем нијанси — п као брбљивицу п паничарку, и као брижну мајку, и као одаучну и енергичну „особу“ — како кад

устреба. Њој, као живој личности, складан пандан чинило је Свраче (лутка) у иштерпретацији Срђана Замола.

Два главна актера представе Симу мн Миму, дечака и девојчицу који „измишљају"“ читаву ову игру, и сигурно је воде током целе представе, тумачили су Нађа Родић и Љиљана Перош допуњујући се успешно. Док је Родићева својом енергич ном глумачком ангажованошћу доприносила чврстини основног тока радње, Перошева је у овај симпатични дечји дует Уносила много безазлености и шарма,

У свему, једна права и веома сериозна дечја представа, која се у свом основном концепту · приближава умногоме олом што би се можда могло назвати синтетичким театром. Истовремено, један занимљив прилог општој тежњи Малог позоришта ка истраживању нових путева луткарства. Владимир В. Предић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9