Književne novine
КРИТИКА
Више приповедачких |
поступака".
Бошко Петровић: „РАЗГОВОР О ТАЈНАМА“, Суботица, 1974.
НАЈНОВИЈА КЊИГА прозе Бошка Петровића пре свега потврђује виталност јел: ног од најзначајнијих наших писаца из тенерације која је почела да се књижевно афирмише одмах након рата. Поред тога ацто је објавио две књиге песама — „Зема пи море", 1950. и „Руј", 1960 — у којима су, кроз приметну везаност за традиционал није облике песничког говора, пробијали склоност ка елементима модерног ин још увек недовољно испољен савремени сензибилитет, Бошко Петровић је трима књигама, прозе обезбедио угледно место у српс кој књижевности, И мада је његово присуство у литератури специфично по томе што се не испољава кроз изјаве и декларисаа, и мада је он, ваљда и због околности да живи у Новоме Саду, делимично уде љен од неуротизоване атмосфере дневног књижевног живота, његове досадашње књите проза — збирка разноликих приповедака „Лагано промичу обаци", из 1955, жанровски им по значењу сложена књига „Аневник немачког војника" 1962. и, посеОно, изванредни роман „Долазак на крај лета", 1970 — већ су сад, упркос суздржаности једног дела књижевне критике, незаобилазни део прозног стваралаштва код пас.
Треба свакако запазити да се у књизи прпповедака „Разговор о тајнама" показују оне раније уочене особине прозе Бошка. Петровића: да се из на изглед обичних, реалистичких и животно уверљивих детаља, вештом селекцијом, узимају елементи за фабулу, па да се, кроз стваралачке стилиза ције п особене психолошке анализе, појавама, догађајима и ликовима дају општија значења. Као и у ранијим књигама, и у новој збирци приповедака види се да овом писцу — за реализацију жељених значења и за исказивање осећања света — нису потребне изузетне теме, онс које обично мазивамо крупнима, да му није потребно везивање за. догађаје п штимунте који већ самим својим значајем и вам литерарне обраде привлаче пажњу. Он уме да, обликовањем књижевне материје, нарацијском стилизацијом шп укупним унутарњим распо ређивањем садржинских елемената, одводи па траг узбудљивог и судбинскот, и да постепено следи оно што је симболично.
И ова књига показује да Бошко Петровић припада оној врсти модерних реалиста, — под условом да пристанемо на, једну специфичну, осавремењену употребу појма реализма пи реалистичног — који не при стају ни на укупно и веродостојно преслинавање стварности; нити на пренаглаштавање опоријих страна живота, како то чими једна од данашњих струја такозване стварносне оријентације у прози; пити, нак, на тежњу за глобалним сликама које ме би ишле и испод површине појавног. Писци овакве оријентације најчешће и не претендују на свеобухватне слике и виђења, било у друштвеном, било у историјском, било у психолошком погледу. Могло би се поједностављено рећи да један битан део поетике Бошка Петровића долази из уверења да се етзистенцијална стања и ве. лике дилеме појављују у обичним околностима, онда кад се обасјају нарочитим свет. лом, кад се сагледају из неуобичајенот мн неочекиваног угла, онда кад се ставе у не-
свакидашњи контекст. ,
Међутим, поред тога што потврђује раније испољене особине п квалитете, књита „Разговор о тајнама“ омогућује и да се запазе неке нове појединости у књижећмном поступку Бошка Петровића. Мако је сачињена. од једанаест текстова, ова књига садржи најмање три врсте приповедачких поступака, разуме се уз више предазних облика и нијанси. Први би био онај тип приповетке у коме доминира дијалог, где се донекле надик, на. пример, на оно што је Растко Петровић чинио у књизи „јоуди товоре" — из елемената разговора постепено гради једна атмосфера или одре ђено психолошко стање. Пример за овакав поступак може да буде приповетка „Девојка п војник", која би заслуживала опшир“ нију анализу и зато што изузетно сугестивно говори о првим данима рата четрдесет ирве и то на начин који вешто избегава неке досадашње схематизоване моделе
коришћења оваквих тема.
„Минерва“,
Другу врсту обликовања приповетке, можда најтипичнију за прозу Бошка Петровића у це; , карактерише напоред ност нарације и њеног ненсфорсираног пнтелектуалног коментара. За том врстом приповедања, тле напоредо уз нит фабуле иде и ауторово тумачење, посежу многи приповедачи, али само они најдаровитији успевају да остваре сагласност две тешко измирљиве компоненте.“ Овакву тврдњу ћемо, свакако, најлакше поткрепити најобимнијим текстом у књизи, приповетком „Данас се све сабласно љуља". Паралелно са одлично вођеном причом, ситуираном у време трагичног скопског земљотреса, од: вија се пишчево тумачење једне унутрашње драме са елементима и свакидашњег м ирационалног. И коначно, трећа врста. приповедања односила би се на текстове са изразито наглашеном интелектуалном пројекцијом и са есејистичким примесама.
Можемо је илустровати приповетком „Раз
товор о тајнама", која, поред тога што је успео експеримент у чисто нарацијском смислу, може да се прими и као својеврстан трактат о односу животне епизоде и контекста у коме се она испољава, и као есеј о књижевној функцији и о узајамном односу типичног м случајног.
Треба, сигурно поменути и још неке ква аштете и особености прозе у овој књизи. Ту је, као важно обележје, способнаст да се оствари приповедачка тензија, утодико значајнија што су теме како смо већ рекми, узете из свакидашњег живота, а оне би ако би се пристало само на просто пресликавање, често могле деловати монотоно до незанимљивости. Но свакако да треба поменути и нешто што «се и само по себи под разумева; да су текстови неуједначене су. тестивности, Везујући се за. обично н сваки дашње као садржинску подлогу, писац није увек успевао да — из обичног, коме увек прети опасност да буде и сувопарно пепеди превише књижевних сокова. Тре: ба такоће истаћи и значај језика у приповеткама Бошка Петровића, пре свега језика у оном ужем смислу, мада би се саз његов значај могао показати тек у обимнијим анализама које не би издвајале је“ зички слој текстова од осталих компонената. У нашој савременој литератури нису честе овакве књиге које допуњавају сло жену и модерну приповедачку форму је зичком бриљантношћу. А сасвим су ретке књите што попут „Разговора о тајнама", показују како се м најдубље. психолошке драме савременог човека могу казивати језиком који неће да. се лиши традиџионаанстичке перфекџије и помало старинске патинираности.
Чедомир Мирковић
Манојле Гавриловић
Це и = ..
_ Критика
_ у клими времена
· Павле Зорић: „ПОБУНА И ПРИЛАГОБАВАЊЕ“, „Просвета“, Београд, 1975.
ПРОСТОР који лежи између пређашње и нове књиге критичке прозе Павла Зорића, испуњен је променама које су подједнако измениле мн књижевност и критику. Делујући свих тих дванаест и више година у самој жижи књижевног живота, подједнако активан и у дневној критици и у покушаји ма зиирих есејистичких и књижевво-историјских интерпретација, Зорић је одавно превазишао многе елементе свога раног критичког рада, пре свега извесну једносмерност спољашњег критичког приступа, која му је; првим књитама. „Чланци“ (1956) и „Критички ссејп" (1962), била донела незаслужено преувеличан атрибут критичара. једне боје и једног опредељења. Више пето многи данашњи критичари, Павле Зорић је једну нову, уистину нову, књигу дуго. вао пн самоме себи и савременој књижевности, првенствено зато што се његова отворена н разложита. реч, као особен критички тон, и те како осећа и осећа у готово свим важнијим збивањима наше савремене књижевности. У томе смислу, књига, огледа „Побуна и прилагођавање означава право ново рођење критичара, Она је свод једног континуитета, у коме се раст и рас пветавање потврђују смиреном зрелошћу, поштеним напором да се схвате чак м нај искључивије противречности модерне уме тности и литературе и, изнад свега, смелим критичким интересовањем за све појаве које утичу на данашњу климу нремена, остављајући у књижевности видљив плм скривен трат, |
Проширена и употпуњена. критичким ис куствима. савремених праваца у интерпретацији и тумачењу књижевности, поглавито мекуствима оних модерних критичара. који мскључивостима и апсолутизапији јед ног метода супротстављају синкретичну радозналост плуралистичке' критике, Зорићева. критичка пажња задржава се најче шће на. темама које, на овај или онај џмачин, представљају неку врсту доминанте у културној и духовној сфери, па, самим тим, пр у књижевности. Цео низ његових огледа, објављених поглавито У „Књижевним новинама" и у часопису „Савремспик, расветљава и дефинише најзначајпије и најактуслнијс књижевне теме да нашњице, Проблем ангажовања и судоина. антажоване уметности, духовни конформи зам. и естетика стваралачке – изолације, судбина течденџиозне уметности пи такозване литературе с тезом, друштвена. и историјска одговорност књижевника, тра тична визија савремене прозе, феномен пес ничке нејасности, однос времена и ствар. ности у модерном роману, могућности „чи“ стог романа“, структура пи судбина данашње критике — то су само неке теме критичког интересовања Павла Зорића размо-
~
ЗЛАТНА ЧЕСМА
златна чесма чије руке ноћу просинају светлост и самоћу
јата звезда на. небеском своду зором сићу да наточе воду
жедан застах у жубору оста. глас зачаран непознатог госта.
жедан застах гле низ поље теку извори што заволеше реку
ПЕСМА О НЕВИДЉИВОЈ РЕЦИ
река што је измислила. лаве иза звезда хтела би да заће
да се купа у мирису руже два лептира кад ливадом круже
бити стрела у оку сванућа. кад запале дугу изнад кућа
гледам реку извору се враћа уз брегове кад лето окраћа.
НОЋ ААБУДОВА И СНА
лабудови
ко вам крила. снажи. док ми по сну пливате ко то у мени тражи лето
док снивате
о гори п реци
гле из ваших крила израста. планина.
у њој извор
на њему преци
стихове моје
пуштају У жубор
и у сан беле
па. се питам
да. ли то ви: пролећете или се моје мисли сел« лабудови
лабудови
ДАЛЕКА ЦЕСМА
ја никад не могох видет ускрснуће
над иветалом трешњом испод мојг куће
само спазих траву како буја
испод груди
згаженог славуја |
|
од ЗВЕЗДА МЛАБИ ЗА ТРЕН
ти што за трен беше од влашића млађи. хајде звезду моју
на. небу пронави
она ноћу плете љиљане а пуста. место њих се дању диже магла туста.
гле одједном спазих да ме јутра носе. везаног у дуге месечеве косе
ко пролеће стиљох
на, раскршће света
да ме зором клешу невидљива. длета
У СОБИ ПЕВА ПТИЦА
соба моја је шума зелена. две-три брезе и чопор јелена
“у њој пева. сестра моја птица док шал везе цветом камилица
ноћ у сам доноси ма воде гласом срне свитања ми ходе
дању пева у мирису ивета небом води. тору да прошета.
јесен стиже она место кише надала је све тише и тише
пролеће се претвара у руже птице нема само крила круже
НИЗ БРЕГОВЕ СНЕЖНЕ
кад запале;
сноп, звездане нижи, над иветалом трешњом незасити,
и када нас светлост буде такла. срасла с биљем
у подножју пажла.
тада ћемо и ми
низ брегове снежне
љубит неке па И звезде неизбежне у |
Ја трене у књизи „Побуна и прилатовавање . Ђез њих се, ма колико да су могућни различити ВИДОВИ ТИХОВИХ пнтерпретапија, пе могу водити никакви разтовори о мо" дерној књижевности; утврђене па нивоу основних претпоставки за разумевање са времених књижевних појава, те теме обра: зују језгро критичког деловања свих оних који држе корак са епохом и смисао сво. га рада испуњавају духовним присуством.
Сведок одређеног историјског и културе ног тренутка, чинилац и саучесник књижевних токова и усмерења, критичар, према Зорићевом схватању, има им Једну обавезу према самој критици. Она не живи у сенци литературе, мити у љеној функцији, већ делује као самостална духовна м стварала» чка дисциплина у којој се равноправно по“ тврђују све виталне компоненте саме, књи. жевности. „Литература. је — сматра Зорић — подухват ка интегрисању светске целине у једну духовну хомогеност у којој ће се сви препознати, осетити п наћи. Идеје ин тетритета по тоталитета. представљају, веро“ ватно, најширу платформу на. којој је мо гућно ујединити све критичарске концеппије". Зато критичар „није укочени м свезнајући професор који дели савете, Пори-. чући лаж, глупост м обману, бива често м сам прогоњен. _ Залажући се за праву уметност, коју конјунктура. дана. потцењује, он је глас будућности, тлас правде м мстине. Критичарева улога је у томе да се бори против ускогрудости, да тумачи м истиче лепоту, да осујећује лаж кад она хоће да тријумфује“. С призвуком старе патетике давно минулог романтичарског раздобља. критике, када се веровало у њено посаање „те речи указују на иманентну активис тичку и борбену прту у Зорићевом схвата» њу критике.
Најјасније и пнајнепосредније та. црта се у“ Зорићевом критичком деловању испољава кроз отпор свим, отвореним по скривеним, видовима дотматизма, коме критичар противставља дух толеранције, стручне добронамерности п истинског разумевања. за све облике аутентичног уметничког ме каза. Дотматско схватање књижевности 30 рић не види само у класичном догматизму утилитарне школе и њеним вултарним ждановским изданцима, већ у сваком покушају апсолутизације одређених мерила, пототову када ти покушаји замагљују ис торијски податак п књижевну традицију представљају нетачно мн без научног основа. Пронипљиви Зорићеви захвати У књижевну прошлост пи критичке ннтерпретаи
"је неколиких кључних феномена српске
реалистичке књижевности с почетка ХА века — код Сремца, Ускоковића, Диса 1 Домановића -—— истовремено су и антитеза једностраном тумачењу духовне м књи жевне традиције у светлу „паланачке фило софије", алп и напор да се на нов начин успоставе отпорне тачке једног духовног континуитета који се, у српској књижевности и око ње, одржава већ скоро читаво столеће. Та свест о историјским оквирима м о духовном трајању истиче песумњиву Зорићеву склоност ка историјском -критичком приступу, чиме се његова критика поуздано одређује у двема основним тач кама: у осећању савремености но у прено питивању књижевне традиције. .
Тим двојаким дејством Зорићева критика, доста целовито исказана књигом „По буна и прилагођавање", потврђује битну повезаност са књижевном п духовном климом епохе. У тренуцима клонулости п притушености критичких ауторитета, у ма: совима када се с лакоћом критичари могу удаљити с књижевног попришта, Зораћ се прикључује онима који, насупрот прола. зним и привременим темама књижевног тренутка, трагају за општијим и трајнијим значењима књижевне речи. Тако се, у ју черашњини и у данашњици „доминанте претпостављају _ ефемеридима н критика, упркос свему, задржава нешто од свог интегритета: без ње, књижевност остаје без унутрашње резонанце. Прилагођена усло“ вима. времена, критика се у својој само сталности одржава нскључиво сопственом унутрашњом снагом идеја ин чврстином критичког поступка — оним чему тежи пре порођени критички свет Павла Зорића.
Предраг Палавестра
ЕСЛРАВЋКА
У преттрошлом броју „Књижевних новина" (бр. 482) у чланку Драгана Јереми“ ћа. „Највећш биоскоп на свету" поткрала се штампарска грешка. Почетак оног де ла текста у којем је реч. о глумцима који. за своја остварења на овогодишњем ФЕСТ-У заслужују „србрне медаље", треба да гла сиг „Ал Паћино за улогу полицајца у „Сер пику' Дастин Хофман за улогу кажње ника'проневеритеља у „Лептиру ..« Моли“ мо читаоце да ово уваже.
КЊИЖЕВНЕНОВИ 8