Književne novine

НЕПРОЛАЗНИ

НАПЕВ ПРОТИЦАЊА

Блаже Конески: „ПЕСМЕ“, препев Радована Зоговића, „Народна књига", Београд, 1975.

ЛХИРИЗАМ Блажета Конеског озвучава особена осећања која су исто толико искрена колико и продуховљена, Ако продуховљеност ових осећања допушта да се у песнику идентификује зрео интелектуалац, чак и научник, њихова искреност омогућује нам да у том интедекту алцу разаберемо присуство „вечног дете та". Свестан овога присуства, песник се пита: „И зашто ми дође да кд дете плачем' („Тешко оро"), Као ретко који озбиљан поета (који пе пише стихове „за најмлаће"), Конески је заокупљен детињством. Он се понекад препушта дечјој игри речима: „Врапчић да је кљуцне, пачић да је гуцне". Предајући се таквој игри, Конески се подједнако уживљава и у трагику деце, па стога евоцира ридање библијске Рахиле „над мртвим младенцима" (песма „Марков манастир"). Најпосле, парафразирањем чувене крилатице Максима Горког, он покушава да свој доживљај детињства сублимише у продуховљен израз, управо у следећи стих: „Јер дете, то гордо звучи!" '

Доиста, то звучи искрено и горло али невесело. Јер, од детињства до старости, људско срце је пуно бола. Човек тугује и плаче, пошто му се смеју све околне ствари; штавише, понекад му се руга ји „једна подсмешљива сенка“ („Болани Дојчин"). Отуда, у песниковом речнику се |често понављају именице јад и туга. Оне дају одушка једном сензибилитету који је врло амбивалентан у својој детињској искрености. Тако, песник осећа „ние веселу сладост растанка, — уживање горко". То противречно осећање изазвано је неоствареним могућностима, а понајвише неоствареном љубављу: „Не, не долази, јер би тужна била, — ма како да чезнем, ја се ипак ледим" („Љубав"). РадАујући се својим животним могућностима, човек је, истовремено, принуђен да тугује због њихове неостварености,

Човек тече између противуположених обала, тачније — између опречних серуја, као што су природа и култура, мит и историја, судбина и делатност... Растачући људско биће, обе струје се стичу у току поетског казивања, где се свака од њих јавља у противречним видовима. Овде се природа указује као лековита антејска земља („Молитва"), али та земља је исто тако опаљена сушом, као што је оживљена о" таласањем траве, ражи ке пшенице.

Било да је убитачна или лековита, при. рода контрастира култури у којој се исто. а чин укршта са митским обредом.

„Тешком ору", у његовој симболици, „синџир робља" преплиће се са митским смаком света. Али, унутар песниковог личнот видокруга, колективне легенде и митови доживљавају извесну лирску реинтерпретацију која их осавремењује и пре вазилази. На тај начин, Конески је надахнуто реинтерпретирао народне легенде о Краљевићу Марку и Боланом Дојчину.

Својим ђитуалним понављањем, мит сугерише неку неодољиву неумитност са којом се људи утолико више мире, уколико су старији („Раж"). Овом митском усуду пркоси човеков историјски чин. Док говори о тој пркосној. активности, песник тежи да активира свој говор, а његова тежња се испољава не само у значењу њетове речи, већ и у самој градњи стиха. Не ретко (на пример, у балади „Сунчева ко-

лона" и у поеми „Руковање"), цео стих.

бива сведен на једну једину, одсечну, бунтовну реч Не! : Ј Он обележава одсудну тачку где лирска мисао почиње прелазити у чин. Конески зна како је неизмерно тешко да се једноставна идеја преточи у акцију; па опет, заједно са Рацином, он хоће „ла реч одмах постане дело" („Руковање"). За његовог лирског јунака, дело је неминовније и од саме смрти („Болани Дојчин"). Надјачавајући нужност умирања, опо а пробој у врхунску, али опору сло оду. .

У мери у којој песникова мисао стбе-

ми колективном чину, модерна лирика Конескога среће се са фолклором. На тау новије македонске књижевности, тај сусрет

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

КРИТИКА

САОБОДАН ГРУБАЧИЋ

БЛАЖЕ КОНЕСКИ

одиграо се већ у Рациновом пионирском остварењу; али, поезија Конеског не само

да сраста са живим фолклором, већ,

га истовремено и надраста. Она га надраста својом истанчанијом и сложенијом версификацијом, као и својом широм визијом која обухвата неке универзалне ликове, од Одисеја до Дон Кихота. Као у фолклорном везу, тако и у колориту ли-

ричареве слике преовлађују две боје; црве-

на и црна („Везиља"). Но, смисао слике је из основа преиначен: традиционална мајка домовина појављује се у 06. личју песникове вршњакиње и ве ренице (песма „Руковање"),

Наравно, вез овакве слике сачињавају

одговарајуће језичке нити. Сплет ових плоследњих личи на необичан „вез"' тонова, Пучину песниковог говора таласа једна тиха, ваздушаста мисао, тако да се шум тога таласања осећа као својеврсни мол који озвучава тишину. Када се тај говор“ развије у нечујан, имагинарни разговор, као што је песников дијалог са ранијим песницима, лиризам Конеског бива интензивиран до драматизма; у исти мах, његова поезија прелази у неку исповедну поетику по којој би песма била азил „бесне истине" („Песма"). Исти драматизам, међутим, није ограничен на конфликт; он изражава потресну дијалектику састанка и растанка. Он се употпунио срећним сусретом песника и преводиоца, а треба да се прошири и песниковим сусретом са читаоцима. Благодарећи акрибијском и надахнутом препеву, матп се читалац може приближити водећем македонском песнику.

Радојица Таутовић

ХАЈНЕОВА ПРОЗА у ДЕЛУ ЈЕДНОГ ЈУГОСАОВЕНА

Слободан Грубачић: „»НЕМЕ5 ЕЕХТАНГРЕОВА. УЕКЕЗОСН ЕТМЕВЕ АМАГУ8ВЕ", 5ишшраг! — Вегип — Кој Мајтх, Коћћапитег, 1975.

МЛАДИ југословенски германист др Сло. бодан Грубачић, сада доцент на Одсеку за германистику на Филолошком факултету Београдског универзитета, рођен је — ва. ља и то рећи, због изузетности податка у билећком логору (1942), као син парти: занског првоборца (Косте бачића, т 1968) и југословенске Немице (Емилије Грубачић), која се нашла у логору као партизанка, А недавно је Слободан Груба. чић у Штутгарту одбранио дисертацију о Хајнриху Хајнеу, једном од великих, и го-

прикључио напорима око ренесансе Хај неа, развијеним и систематично организо ваним и у Савезној Републици Немачкој и у Немачкој Демократској Републици. Ње. гова студија „Хајнеова приповедна проза" сачињена је од структуралне анализе појединачних Хајнеових прозних дела, ко: ја стоје као наслови поглавља, почев од „Пута по Харцу" па до „Мемоара". Тако распоређена поглавља уоквирена су пред; говором и апаратом напомена са списком литературе. Сажети предговор прецизира ауторов методски поступак: структуралну анализу књижевног дела као преображаја једне представе о свету у — стил. Изричито се ограђујући од „техничког форма

„| и декларативно остав њених, писаца немачког језика. Тиме св

. карикатура,

аизма", аутор исто тако изричито концентрише своје напоре око анализе текста на „Пут по Харцу" и на „Пут од Минхена до Бенове" као најпознатија Хајнеова проз

на дела. У овим анализама с највећим стрпљењем трага се за најкарактеристич. нијим стилским својствима Хајнеове про зе, при чему се истраживачева пажња у средсређује на брижљиво одабрана и оме ђена поља Хајнеовог текста. Грубачић не гомила одломке из Хајнеа. Напротив, он је у томе врло штедљив, иако је много неодољивих места у Хајнсовим духовитои оштроумно сроченим текстовима. Млади германист наводи две Хајнеове — како их је песник сам називао — „пасије“: љу. бав према лепим женама и љубав према Француској револуцији, Ми, на пример, не бисмо могли одолети Хајнеовој бриткој „констатацији“: да немачки кнежеви дуго живе и не смеју да умру, јер се боје су. срета с Наполеоном и на оном свету.

Сигурна Грубачићева немачка речени: ца постаје понекад, под напором апстракт ног умовања, више тешка него што је и упућен читалац у стању да је без напора прати, јер све ове анализе, по природи а уторовог приступа, полазе од одређених склопова речи, слика и реченица, па чита лац мора све те сплетове стално да држи у пољу вида. Хајне, типично ненемачки дакле: пре романски — мајстор допадљиве, духовито, наоко лако стилизоване реченице на немачком језику, добио јеу Грубачићу тумача са југословенског тла, са типично немачком, нехајнеовски тешком реченицом. Могао би — и требало би — и Грубачић, разуме се, лакше да прави лакшу реченицу, те да буде мање напорно и њему и његовом читаоцу. Његова анализа Хајнеове прозе је и иначе напоран, кон центрисан, интелигентан продор у технику Хајнеовог приповедања, у којој се истиче и сусретање гротескне и емоционалне перспективе. Међу најфинија ауторова умова ња о теми иде свакако оно о улози ироније код Хајнеа. То питање и спада у главна питања Хајнеовог стила.

Са очигледно великим познавањем и књижевноисторијских _ чињеница, понет

књижевнотеоријском.. проблематиком, 2.

утор очигледно хоће још више да покаже шта може неголи шта зна. Упадају у те

кст корисне књижевноисторијске инфор.'

мације, нпр. како су младонемци избегава ли употребу речи „роман“ и замењивали је другим терминима. Грубачић успева да досегне до слојева и нијанси, до функција и позадина Хајнео вог — и хајнеовског — језичког израза до којих не бисмо умели да се пробијемо без оваквог разрешавања, на одабраним примерима, мноштва Хајнеових облика кази: вања, који могу заваравати привидном једноставношћу., Ако се аутор можда поцекад и сам поводи за Хајнеом када упада у стилске бравуре којима хоће да бриљира, и бриљира, хитрина мишљења му је, очигледно, природно својство, без кота би овакво ношење са оштроумним и често заједљиво духовитим, сатиричним и пародичним Хајнеом могло запасти у тромост излагања. Да овај аутор не спада мећу интерпретаторе и истраживаче књижевних текстова који чисто формалистичком, више помодном него модерном анализом у ју историју постра ни, показује начин на који уводи историјску стварност, кђрјој је окренуто Хајнеово дело, у излагања преко По форме Само један од таквих, добрих примера је начин на који се анализира Хајнеово засе цање у социјалну средину путем гротеске. Хајнеов поступак дезилузионисања произ. вољним повезивањем предмета, нови 06. лик антитезе, изненађење, апсурд, дијалек тика уметничког ефекта путем узајамно: упливисања контраста, пародија, фарса,виц, техника јаког осветљавања смешног и одвратног, персифлажа хармоничности, крајње самоуверени антитрадиционализам, „деканонизовање литерарног казивања", природа фрагментарности Хај неове прозе, све то, и још подоста других, сличних и сасвим различитих, својстава Хајнеовог прозног казивања предмет су пажљивог анализирања и закључивања. Ма колико да је овакве радове ' тешко оцењивати, јер, методски, остављају мно: то простора за необавезна субјективна до мишљања, аутор стиче читаочево повере ње и односом према секундарној литерату ри, које је и о Хајнеу веома много. И пре ма претходницима, које цитира, с којима полемише, прихвата их или допуњује ат тор има леп, тактичан, културан однос, Ар жи меру и у навођењу секундарне литера туре и када се, само где је то стварно по. требно, упусти у теме из сликарства, му. зике или филозофије. Није избегнута извесна неујелдначеност у техници навођења извора. Могла се поменути, у вези са југословенским културним простором, макар и само Латуеро ва дисертација о Хајнеу код нас. 1 Ово је књига коју ваља имати не само

· зато што је то студија о Хајнеу, него и

зато што је добро написана; не само зато што је о занимљивом писцу, него и зато

· што је од талентована п добро школована

аутора.

" Миљан Мојашевић

На дно изво

Момир М. Војводић

Ууврх горе извор

Умакох тами дубине кроз камен И уврх торе на врхунцу стене Угледах сунце и звезде од пене М Обави ме мук ветар лед и пламе

" Бежећ од мрака у срцу понора

аћох светла жицу будну литицу вора

Веном кроз стену н

Изведох свој глас на Да певам веку свих горских из

на који сам стао и лице дао о маслачак

Камени шиљак И просторима глас : Ветрови модри њишу к

Скамењен можда на почетку света Да светли круном вечитога смета, | На ком ко пчела пијем сунчев зрачак

Откуда твој лик у мом оку будном Жедниче вечни на високој стени Чијим крилима твој лик пола КРНЕ На врху света усамљеном студном

око Где жмиркам као соколово Заборављено на каменом зглобу Где пратим небом мене и сеобу Уморних звезда у мртво дубоко

Откуда твоје зене у ону мене И светле руке хладне као сене Кад мени само јахачи маглени

Лоходит могу и огледат усне У мојој зори кад се светлост гусне

У срцу огња на небу у мени

ЖЕДНИК

Изворе будни на каменом шиљку Око мог претка на врхунцу белом Остало живо кад му муње челом Направише крст и чвор на потиљку

Доћох да видим лице свога века

У твојој зени не жеђ да утолим Минух поноре и костима толим Стигох твом небу да потражим лека

За очи и крв у твојим капима За руке и свест док у мени има Пламена и сна пре него ме стисне

Ледена рука времена што чека Под тором откуд доћох сен човека, Да ти се предам пре но попор врисне

4 ИЗВОР

Високо ми је хладно о жедниче У дубини мук своје сунце има У мојој души ветрови и зима Буде свитања и високе циче

Нема до мене трага торских звери |

Ни лептир ни мрав ни поскок ни гуштер Минути неће до мене сур глечер

Само орао кликом затренери

Ведрим јутрима изнад мота лица Па само небо и моја зеница Празне просторе висинама. деле

Мру звезде тихо по свемирском реду Претварају се у белутке креду И као моји мехури се беле

5 ЖЕДНИКОВА СЕН

Срећни изворе капи ти не нмију

урова уста штакори и змије И ако ти глас сунчаница. лије И тимори га ветровима: бију

Ти у слободи вис 1 окој џи студној зли свом небу далеко од мора лавиша. бистроту капи суза зора. Далеко блату и лужини будној

У теби мени модре висине дах т мене зове низина тешпси прах и славиш. тромове и времена шум

И ја Увалом клонулота биља првим поноре и, дахтај насиља адних дубина где лед оптаче ум

ИЗВОР И ЗОРЊАЧИН лик

ен 2555 и У њему лит Ма Елан пала а НА звезда ве уско попут гнезда

на стени шиљатој као крик ' Младота. лов: Наднет на ц Као белутак

'а што у понор паде звор видех своје лице кол'ко јаје птице ра моје лице стаде

И поче скупљат мехуриће пене

3о + па Лик тад пређе преко сене урића по мом лику на дну

Примакох Усне же Зорњача врисну а Изгубих свој лик

едне једној капи извор завапи и Зорњаму у сну