Književne novine
ИНТЕРВЈУ
МУЗИКА ЈЕ СВАКОМ НЕОПХОДНА
КОМПОЗИТОР, академик Станојло Рајичић родио се у Београду 1910. године. Музику — клавир и композицију — учио, најпре, у београдској Музичкој школи код Руже Винавер, а затим на Државном кон зерваторијуму у Прагу и у Мајсторској школи Јозефа Сука. Једно време је студи рао клавир у Бечу. Вративши се у Београд 1936. године, предавао је клавир у Музичкој школи „Станковић“ и у Средњој музичкој школи, која је тада радила у оквиру Музичке академије. Од 1940. године предаје композицију у Музичкој акаде мији у којој је и данас редовни професор. Неколико година је био и директор Музиколошког института Српске академије наука и уметности, чији је члан, најпре дописни, а онда и редовни, већ више од две деџеније. Сада је секретар Одељења ликовне и музичке уметности Академије, Такође, изабран је за дописног члана Словеначке академије наука и уметности.
У енциклопедијама стоји податак да „Рајичић иде у ред најплоднијих српских композитора, Развојна линија његове ком позиторске делатности огледа се у вели. ком броју дела готово из свих области музичкот стварања“. Најважнија дела су му „Симфоније“, циклуси песама „На Ли. пару“ и „Лисје жути“, затим опере „Симонида“ и „Карађорђе“, балет „Под зе. мљом“ и концерти за клавир, виолину и виолончело. 2
Има више признања. Поменимо, Од предратних, награду „Цвијета Зузорић“ им, од послератних, награду Комитета за културу владе Југославије, владе Србије и Седмојулску награду. Ове године добио је Хердерову награду — високо међуна. родно признање.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Свих тридесет послератних година вр: Ао сте активни у нашем музичком животу. Како гледате на ове три деценије музичког развоја у Београду, па и у Србији и Југославији... Шта је то што је највредније остварено у овом раздобљу 2
СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ:
Питање је врло осетљиво, јер се на њега не може заобилазним путем одговорити. После тридесет година морали би. смо да повучемо једну дебелу прту, па да се критички осврнемо на све оно шта смо урадили, шта нисмо, а можда бисмо морали и да констатујемо шта је то што нам је измакло, макар и без наше кривице. По природи сам реалиста, па ствари углавном видим онакве какве јесу, а не онакве какве бих желео да оне буду. Навешћу само неколико случајева који су симптоматични за наш послератни живот.
Концертни живот не одвија се као по. сле првог светског рата у биоскопским салама већ на Коларчевом универзитету, који је, колико ми је познато, недавно прославио педесетогодишњицу постојања. Народно позориште, које морамо да захва аимо књазу Михаилу, прославило је сто. годишњицу свог постојања. Лично не знам ниједну престоницу која нема засебну
"оперску зграду. Код нас се, међутим, прел-
ставе и пробе одржавају наизменично са драмским представама.
Прва музичка школа у Београду „Мо. крањац“ прославила је своју, 75. годишњицу у двема зградама Од којих се једна састоји од два приватна стана. Постоји и сала Дома синдиката, која је и лепа и велика, али не и акустична, Она има и оргуље, али оне се не су сувише увучене. Ово све не би страшно. Али оно што збиља забрињава, то је да смо изгубили, на једној страни многе одличне уметнике који напуштају оркестре и оперске куће, да би се отисну“ ли у свет за већим платама, које стварно и заслужују. Али оно што највише забрињава — то је осипање публике, како на оперским тако и на конпертним прирел-
бама. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Реците нам и које су гнуте у овом периоду. Н све били само пропусти:
СТАНОЈЛО РАЈ ИЧИћ: ; езултата. На.
Има ип позитивних Р ше а ичко ШКОАСТВО се до те мере Ра вило, бар у појединим музичким тран с тако да нимало не заостајемо за рено му раним кућама у свету. Под школством
подразумевам само Музичку академију, већ и средње и о а хностранство да
би се се морало ићи у ' нешто научило. Данас наши студенти из
лазе са знањем које им омогућава учество вање на међународним конкурсима, а по: времено и добијање награда. Наши Моје ни певачи са великим успехом гостују МЕ оперским сценама, као што су Мета тен, Скала и др. То исто морамо да ка и и за наше диригенте. Наши симфонијск оркестри, хорови и оперске куће тостују на међународним фестивалима, се великим успехом. Наши композитор . инс тални солисти, исто Лак 8! Е дазе на међународна признања. 52 пи баш због свега похвално реченог, тр 152 би да се запитамо: зар није могуће о
бедити већа примања на
уметницима, како би и напуштали 2 На тај начин наших извођачких т би често и одлични
ел скоро празном пре на рају морам да кажем да смо
ма обдарена на. осеку уметнички вео Пија, и да би наши резултати били и бољи
КЊИНЕРНРНОВЕЕ 5
вредности пости“ ије могуће да су
салом.
сновне школе. Некада.
џи то са
Разговор с композитором, академиком Станојлом Рајичићем
и већи када бисмо плански гајили под: младак, када бисмо предузимали кораке да изузетно талентовани млади Људи АОбију велике стипендије на рачун низа про сечних музичара.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: ,
Молимо Вас да нам изложите, једноставнијим језиком, своје попимање музике. Шта је Вама музика далаг Чиме Вас
је обогатила2 Шта музика, према Вашем
осећању, може да значи човекуг
СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ:
Ако пођемо од тога да живети значи волети и да је без љубави, било према чему, живот празан и без оправдања, постојања, онда могу да кажем да је муз» ка та која ми је живот учинила пуним, садржајним. Она ме је „зграбила“ још у најранијем детињству, одузела ми је многа лична задовољства, као што су дечје игре и сл. да би ми наметнула свој свет из кога никада нисам ни излазио. Кад ми нешто и није полазило од руке, и када сам имао разлога да будем незадовољан сво. јим избором професије, ја се нисам љутио на музику, већ сам тражио разлог том свом неуспеху. На пример, и поред сила ног вежбања од најраније младости, ја нисам постао концертантни пијаниста. Али сам музику и даље обожавао. И имао сам срећу да се пронађем у композицији. Свако од нас се тражи у нечему, и док се не пронађе, није задовољан самим со. бом. Недавно сам читао изјаву композитора Пјера Булеза који је познат као од дичан диригент, а сматрају га и врхунским композитором савремене музике. Он каже да би и Тосканини и Карајан жртво вали целу своју диригентску каријеру, само да могу да напишу једну мелодију или један Штраусов валцер. Можда је то претерано речено, али ја сам у тој изјави нашао сатисфакцију за свој прелаз од пи. јанисте на композитора.
Сматрам да свако ко воли музику, без обзира да ли је у њу упућен, има много више од живота и обогаћен је једним задовољством које се не може изразити речима, које је немерљиво, али утолико снажније и садржајније.
Да ли музика оплемењује људску ДУ. шу — то не знам. Али да је она неопход: на и младом и старом, без обзира на ка квом се културном нивоу налазе, то је си. гурно.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Рајичићу, шта значи и шта све подразумева позив — композитора2 Које су Вам основне теме2 Како до њих дола: зите2 Реците нам и то, да ли је дуг пут између инспирације и реализације2
СТАНОЈАО- РАЈИЧИЋ; · ..- |
Позив композитора не разликује се од осталих уметничких позива. Једино што он ради са тоновима, док остали уметни ци користе речи, боје, глину, дрво или грађевински материјал. Музика користи свега дванаест тонова различите висине; али и поред тога они су били довољни да омогуће стварање многих уметничких ремек-дела. Постоје наивни сликари, вајари, па и књижевници. Композитор, међутим, не може да опстане без знања. Чак и генијални Моцарт је морао да савлада технику ком: поновања. Да ли ће један композитор ту технику компоновања стећи у школи, или ван ње, то није важно!
Као свако уметничко дело и композиција има свој облик, Али као што грађевина, ако се састоји од лошег материјала, или ако је изграђена на основу погрешног прорачуна, може да се сруши, исто тако и композиција, чији је тематски ма теријал слаб, а облик, рапсодичан, не може да опстане.
Чајковски је говорио: „Треба у раду на композицији чекати инспирацију, а не по чети да компонујемо тек кад она дође". Мислим да је то врло добро речено. Муко трпан је рад и на најмањој композицији, Најпре се набаци идеја, па се разрађује, дотерује, комбинује са новим итд.
Али постоји још једна карактеристика која се односи на компоновање. За разлику од осталих уметности, где често уче. ствују и поједини сарадници, као што је случај Код сликара, архитеката или вајара, дотле композитор све ствара сам Аично, и то без помоћи писаће машине,
нето као у средњем веку — руком, и то ка лиграфски. И
СТАНОЈАО РАЈИЧИЋ
МИЛОШ ЈЕВТИЋ;
Какво је место музике у данашњициз2 Како утичу на прихватање музике сред: ства масовног посредовања2 Да ли радио, телевизија и плоче — поменимо пајпре њих — могу да надокнаде живо слушање музике2...
СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ:
Ми смо сви свесни чињенице да је деветнаести век припадао уметности, а два: десети науци. Међутим, и поред тога што живимо у веку ступања на Месец и пресаБивања срца, данашњи човек није робот. Он се не одриче љубави, па према томе ни жеље за осталим лепим доживљајима, као што су уживање у музици и слично.
азуме се, многи ту своју потребу за музиком задовољавају слушањем народне или забавне музике. Мали је број оних који у озбиљној музици налазе право у: живање. Данашњи савршени уређаји за слушање грамофонских плоча, које у ве ликој мери дочаравају живо извођење, играју огромну улогу у придобијању присталица озбиљне музике. И радио би био један од тих медија, под условом да су емисије технички добро обављене. Разуме се, и телевизија, уколико јој остане доваљно слободног времена за озбиљну музику — на рачун претераног броја емисија сувише лаког музичког карактера.
Међутим, као што ни најлепша жена на слици не може да надокнади једну живу жену, па макар пи мање лепу, тако ни најуспелија плоча или радио-емисија не може да' замени живо извођење, па ма кар и слабијег квалитета. Да је то тако, најбољи је доказ да у свету не можете да добијете улазнице ни за концерте, као ни за оперске представе, мада су цене врло високе. На пример, у Бечу је оперска карта до педесет хиљада старих динара, а у Салцбургу, чак, до сто двадесет хиљада. И поред тих високих пена карте се морају по неколико месеци унапред ре зервисати, на пример, за фестивал у Бајројту или Салцбургу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Како оцењујете музичке прилике Аз нас> Је ли музички живот разноврстан и богат, према Вашем мишљењу 2
СТАНОЈЛО РАЈИЧИБ:
— Већ сам рекао да стагнирамо на по љу музичког живота. Наш човек нема потребу да се обуче, да изађе из куће, да плати две-три хиљаде за улазницу, да би присуствовао некој уметничкој приредби. Међутим, кад видимо како то изгледа у вишемилионским градовима, као што су Москва, Париз, Лондон, Берлин, онда морамо да признамо да нисмо довољно учи нили да плански изградимо публику, боље речено, да јој створимо бољи укус. Форсирајући забавну и нову народну музику, запоставили смо озбиљну. На пример, кад на радију чујемо неку плочу са модерним џезом, њему претходи ко ментар о композитору, о његовој музици, мада, захваљујући таквим емисијама, наша култура нимало неће постати богатија. Али ако се на радију први пут изводи једно симфонијско или оперско дело, он“
| да се чак ни у .радио-програму не назначи
да се ради о једном значајном делу озбиљ не музике, већ се цела емисија одвија као да је се стидимо. А да и не говорим о вре мену када се изводи домаћа озбиљна музика — у 11.15 до подне, када су сви на својим радним местима или у школама. Остаје једино домаћицама да је слушају док кувају ручак.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ;
„да ди имате, као композитор „озбиљ не“ музике, склоности или, бар, разумевања и за остале,музичке садржаје2 Како
доживљавате народну, а како забавну му-,
зику2 Да ли нешто сједињује све ове музичке родове2
СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ:
Као композитор озбиљне музике гледам на музику свакако друкчије него остали слушаоци. То је природно, кад се зна да композитор озбиљне музике да би компоновао мора сам и да слуша, једном реч ју да се напаја на разним изворима. Ако то буде, на пример, народна музика, то му неће шкодити, чак ће можда и обогатити његову стваралачку инвенцију здравим утицајима. Али ако буде слушао стал но забавну музику, он ће се наћи у ситу.
Слободан Берберски
Засек
ПУСТИТЕ МЕ ДА СПАВАМ
Изрешетало ме копље . смркнутог подна; пустите ме да спавам.
Разрио ме бодеж разтракталих чапљи; пустите ме да спавам.
Дослуси ме боду, дотапати пале; пустите ме да спавам.
ЗЛОГУКА ПТИЦА
Злогуке птице очи су колутаве, крваве мржњом.
Песми жице иснива. мртвима ламент поје, за живе бодеже кује.
Крила јој не видимо никад. Канџе јој осећамо у месу. Разор у чедности ума.
Плач птице нас је преварио притворношћу магленог подна.
ГОВОРИ НОЋИ 1.
У јутро песак је врео, у вече смлаче та сузе; и чинпку месечине. |
Са дна тама се пење у облаке.
Шикне крв и под сунцем; брид запече дном бакарне коже.
2
Најежиле се косе. Храпавост израсла па грани мочваре.
Оштрица је већ сасвим оштра. Плес снажан над долином, Тишина звучна у рађању.
3.
Још неће да израсту траве румене.
Шиљбок још се не јесени, Пене се товори ноћи,
одзиви вода. ацији као биљка коју заливамо нечистом, да не кажем затрованом водом. А нарочи то данас када је забавна музика изи потпуно лишена свега онога што музику чини музиком или се служи, што је још горе, џезирањем ремек-дела класичне и роман. тичарске музике. Разуме се да ја то у овим годинама не могу да гледам као млалп, којима је забавна музика насушна потре ба без обзира како она нама изглела, Али сам против фаворизовања овакве музике на рачун озбиљне, која не припада само старијим генерацијама, већ и најмлађим.
На питање да ли нешто заједничко сједињује озбиљну, забавну и народну музи: ку, одговарам — не! М прошлим вековима то је било могуће. Онлашњи облици музике за игру: гавоте, менуети, валцери, полонезе, мазурке — сви су нашлм своје место у композицијама славних композитора, као што су били: Бах, Хенлл, Мо. парт, Шопен, Чајковски. Можла ће неко рећи да ланатиња авангардна плп скспериментална музика пма печет зајелничког са данашњим модерним џезом. Не бих смео да се у то упуштам, пошто нисам довољно упућен ни у ланашњу авангарану, ни у данашњу модерну џезмузику.
МИЛОШ ЈЕВТИћ:
Молнили бисмо Вас, друже Рајичићу, да на,крају разговора кажете како музика и уметност моптште моту да постану навиша, потреба и богатство у свакидаш“ њем животу2
СТАНОЈЛО РАЈИЧИЋ:
Изгледа ми да ми је од свих питања најтеже да одговорим на ово последње зато што не знам ни сам због чета — ми, једна од најмузикалнијих и најталентованијих нација (узмите само наше народне мело: дије и наше народне песме), ла тај и та: кав народ нема потребу за озбиљном уме тношћу. Кол нас се товорило да је телеви зија испразнила концертне сале и „опер. ске куће. Међутим, и у свету постоји те левизија, и то на више канала, па ипак пе можете ни за скупе паре да лођете до улазнипа ни за домаће концерте а камоли за стране.
Једино бих решење видео да музика и уметност постану богатства У свагдаштњем животу и оних који су досад били лишени тог задовољства, у систематском организованом раду на том послу. А осим тога, морали бисмо да омладину полако пребапујемо са забава лакшег карактера ца озбиљну уметност. А то ћемо постићи — ако и ми сами, којима је поверена КУЛ турна политика ове земље, почнемо да тако гледамо на ствари.
(Ауторизовани мнтервју, емитован ма Другом протраму Радио-Београда, овде се објављује у скраћеном облику).