Književne novine
Чедо Шуњевић
Дјевојци из завичаја КЛАДЕНАЦ
Пољем кад прођеш јагоде румене Жита се злате Сељацима у зноју сунца узавре
Присојом кад прођеш лептири заврве У зелено топле игле сунце забоде
Од љепоте сјенке задрхте у кладенцу
Горски поток зажели
„Да те милујући окупа
И да љубоморним јасикама окрене полећђине
О кад си толико лијепа Колико си добра
Пољем кад пробеш
Живот се у листу расцвјета Травама потеку сокови
Нектар се предаје твојим уснама Крин се постиди својом љепотом Ливадске шаре шапћу ти име кроз , мирисе
Катуњанко Нама је празник кад те видимо Младошћу свјежа до дрскости
Знам да од сваког стабла очекујеш загрљај
И мед камених шупљина
Што се слијева са зуком младих пчела
Расутих по цвијећу твојих ливада
О још увијек не знам Ако те пољубим хоћу ли умријети
КАД СЕ ВРАТИМ
Реците кад се вратим Рођаци нек дођу
Да кашљу
Да нпијуцкају
Да чаћаву пршуту глоћу
Софра нек има кромид и туршију Зељаник пријеснац
И првијенац ракију
Смок да се убрчка
У кужини на упрету
Лонац са месом да крчка
Да опуте имају путе
Да стопе не буду без даљина Небо без јастријеба.
Да се нож под гредом Наоштри како треба
Кад се вратим
Да се Катуњанка на сан не наводи Јечму бакар сунца да. се не узима Дивља трешња да се плоди
"Да исти дим на дубирогу куља Говећђа лобања на плоту да се љуља _. И да сеоски пси знају. у Ру а Н Као прије да лају - !
Кад се вратим висови да буду моји Катуњанка да ме чека | У младом папраћу у присоји
ИЗНОВА ЈЕЧАМ ДА ЗРИ
Вјетрови лудило да преболе Да се ћаволи не оштене У иоподневном откосу мене
· Умиру сфинте у завалама Ноћ копни у непоречности Мртви зарадили своје вјечности
Гладна. дивина цријева скубе Рањена њежност и зоре Сунцем се љубе
Немаштина иза брда "Смрти птице Омаћијане у ноћне тмице
Језде пучином ноћи : Црним бродом Ини мимоходом
Излијеће стријела нагла Тмаста и влажна магла
На дједовој стрни
Изнова јечмом почиње да зрни
ВАТРА
Стенке већ презиру
Немоћ твота сјаја
Сагорела си лудећи пожуду Боја и мириса маја
Уз музику
Која је обилно тада
Чулима нашим нудила Нешто попут склада
Ту тдје су нијеме чедности Падале пред сјајем свијетлости Прођоше нам дани Клиједим ехом зова
Па луташ пространством Тражећи сунца нова.
А душу ти слама туга по очај Ватра ме твоја сажиже
Зар не видиш младокоси Означавају нам крај
БОЉКА
Ни сузе ме твоје више не узбуде Ни предвечерја љубави
Твоја кад полуде
И ако сам био настањен
У теби као у њежној шкољци Сада. одиста не знам
Праве љекове твојој бољци
КОИЛЕВНЕНОВИНЕ 6
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"
| Четрнаесто Писмо
| __Еавира Рајковић |
НОВИНЕ пре уласка у вагон. Сутрашње новине, десет сати пре других читалаца, Има ли ишта у тим новинама, пита један пијанац. Лист по лист. Скупа се завлачимо под неонску светиљку. Пијанац враћа спортску страну и, упирући прстом у јед ну фотографију, каже: страшно бих во Лео да ме сликају за новине, ево, овако бих се наместио, а и рекао бих нешто,
"смислио бих нешто јако паметно.
Спаваћа кола, трећа кабина. То је овдез Да, ту, изволите, Ваш пртљаг» Немам ништа. На клупи на перону гомила кофера и пакета, крцато ко зна чега, набијено,
„ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИБА
спремно за бег, од животне важности за своје власнике, опасано кожним ремењем,
"неки пакети увучени у поштанске вреће
и запечаћени, Куда путује ова гомила, ноћас2 Да ли ће неки од ових брижљиво упакованих и чврсто везаних пакета завршити у неком магацину где би годинама. сакупљао прашину а његов власник
заборавио на њега (путујете ли у град.
најудаљенији од оног у којем живите да
"оно до чега вам је највише стало пошаљете на властиту адресу, па се онда брзо
вратите кући и тресете се очекујући по-
"штара, зато што је пошта аљкава, пруге
су лоше, има лопова, а то што очекујете, на крају крајева, може изгубити од своје вредности; чега се плашите2).
Полазак. На сату нетачно време. Одми чемо испод моста, светла остају тамо преко ограде. Кафу2 Да, и тако нема спавања до пред зору. Цигарету2 Да, хвала. Мало кафе се проспе у крило док скргћемо десно, не мари.
У даљини С. у мраку се једва назире, само се може наслутити да је тамо остала да чека једна постеља и грејалица и пар одела и једна маска и прибор за јело и да је све то одједном (2) несигурно и попљу вано и да се морало побећи и да се никада више неће осетити олакшавајућа присност улажења, јер све је пуно тешке, блатњаве сумње и све је померено и искидано и под вргнуто објективу. У даљини остаје С. и једна соба и једна постеља и једна столица и један тањир са остацима рибе м све је објективизирано, све је забележено. Што даље одатле! И поврх свега — смрди!
Која то беше улица А број телефона» Кола паркирана пред улазом. Још једну цигарету2. Да. Да ли су ови плакари од јасена2 Како јасен изгледа пре него се посече, оголи, исече, изренда, изглача, лакира2 И шта остане када му се посуврати кожа лица, има ли то икакве везе са јасеном2 Јасен. Јасенка. Јасење. Зашто путујете возом2 За кишних дана кола су испред улаза, тих дана не треба возити, може бити опасно, може доћи до загушења саобраћаја, до гушења у колима, до нервозних испада. Треба чувати здравље јединке, здравље неповратно нарушено и на најбољем путу ка краху, али мора се чувати илузија важности тела ради илузије важности главе. Још кафе2 Хвала, да. Шигаретуг Да. Пушити док се не чује тутањ у глави, док ноздрве не почну да дрхте а прсти држе непрекидно нову ци-
гарету, па иако је увек нова, чини се да ·
је стално једна иста у устима а друга у рупи (ефекат филмске брзине, тровање, скраћен живот).
Неке ствари изгледају другачије ноћу
|
на отвореној прузи. Заштог Да ли је то вештина или искреност» То треба питати. Голе претпоставке, без могућности да се подигнедслушалица, окрене број и упита, стварно су голе. А да ли би питање било изречено када би глас оданде рекао: да, слушам. Глас оданде би могао да се наруга, наљути, могао би да запрети, да нареди повратак, да заустави ово као мелем блатотворно штектање точкова (гутљај хладне воде из чесме поред које стоји отправник, он пожурује, њему су сви путници исти, он би подигао своју таблицу им када би знао ко је особа која халапљи-
во испија последњи гутљај на перону мале станице). Нека олушалица падне и нека све буде као до сада, а онај глас који би рекао: да, слушам — нека остане затомљен у грау.
Која је ово станица2 Шта ради сав тај
свет усред ноћи; Хрпе кофера, колица ·
натоварена балама, сандуцима, врећама,
завежљајима, картонским кутијама. Куда ·
путује све то ноћас> Живе ли њихови власници за тренутак када ће пригрлнти своје драгоцености> Па уредне поштанске вреће и у бели папир умотани и уредно адресовани и запечаћени пакети. Шта је у њима (да ли је то сигурно ваша адреса2, имате ли поверења у простодушно лице вашег поштара2, коме ћете се пожалити ако будете оштећени2, шта каже ваш алвокат2, где сте оставили ону цедуљу којом су вам загарантовали повратак), И
Мрак. Чује се река. Увек је овако ноћу у возу. Чује се од некуда река, оштри мириси продиру заједно са хладноћом кроз прозор, а све непознато је још даље и мрскије и опет све ближе и драже, и заштитнички се угибају шуме и размичу се планине и бег је стварнији што ноћ траје, а прогонитељи нестварнији што за
леђима остаје празан кревет. Увек је овако '
ноћу у возу. Увек је неки сапутник, којем се покаже рањена и никоме раније показана нутрина,.делилац правде.
Вињак2 Не, радије пијем вино, али вина нема. Има, теран. Теран2 То смо пили једне године у Церкном или Крању, у јед-
'ца, налепнице су руж
ће вам вашу пошиљку
ј ЈЕ . Која је ово ста» иватној гостионици Ко У Колико је сатиг Још један нетачан перонски сат. Поштанска кода гутају нове "електричне шпор ПНЕ а неу мужичасте и плаве (а ј омен И ал прости донети свакодневни поштар, не, доћи ће она кола и МАМА ће из њих насмејани младић; ево, с зао вам је чика поштар нешто лепо, Е : Ј бити нестрпљиви, прво потпишите). ко је овде чист ваздух. Дисати. Зевају. Е с преко звучника објављује име ст 4 Дечији глас.из суседне кабине: да_ : ј ово река Морава2 Запањени, пробу бени средовечни глас: "Неретва, будало, пере. тва! Дечији упорни глас: за те љица је рекла да је Морава. АНА средавечни глас: црко дабогда, Н аи буде Морава, пусти ме да спавам! ма више вина2 Има, ево изволите. Теран је
одлично вино. 6 М лежећем положају, уз благо таласање желуца пуног терана, са преци цигаретом, под мутномодром светлошћу са таванице, са сутрашњим новинама испод јастука (сада само три — четири сата пре других читалаца, има ли ишта у тим нови нама, питао је пијанац), са оном упрљаном, испреметаном собом, четири стотине километара северно, или пет стотина километара североисточно, са пакетима што упорно пуне поштанска. хола на свакој станици (како вам се чини;,-да ди је то што сте повратили, проверили, одтладовали, одцвокотали, одшенили, ОдГАУМИЛИ, да ли је то ТО2), са безименим теретом који се гомила на свим безименим станицама са препртаним фотоапаратима, са. ва равом сликом спасења које долази на крају, јер се мора веровати да ће крајња станица бити заметнута на теографској карти, у заветрини околних планина, треба само стићи до ње. е РО5ТУСЕТРТИМ. Вага. Пењем се на греду и правим вагу и бројим, и ипо се лица подамном више бече све више исте. жем леву ногу увис, и оно ситно, злодно лице наредбодавца, доле поред греде, задовољно је због својих педатошких успеха. А већ знам да немам снате да спустим леву ногу полагано и скочим доле, да ћу треснути, већ знам да ћу распалити о у глачани паркет. Зато још мало бројим. И треснем. И нешто ме прободе у леђима. Лежим прикупљених колена и не смем заплакати. (Опустити вилицу. Тако. Сада зини. Проговори. Не смеш повисити глас. Не губи дах. Правилно диши. Не смеш
ништа осетити. Мораш полагано отварати.
уста и контролисати пулс. И не смеш поцрвенети! Не смеју ти се трести ноге! Не сме ти се желудац попети под груди! Не смеш ништа осећати! Ништа осећати! Тако). |
Коњ са хватаљкама. Сваки пут док узимам залет видим себе како запињем и падам лицем напред, и увек се заустављам испред справе, и видим ону особу задужену за моје телесне вежбе како се мршти. И једном, када сам била сама у сали, узи мам залет и на одскочној даспи прикупим тело и онда раширим ноге из све снаге и прескочим и дочекам се на ноге. И покушавам још.·једном, и успева ми! (Ништа
"0 соби. О томе -мораш., ћутати. Као да те
није било тамо, Као и да не постоји та разрована постеља и као да те тамо никада није било. Не смеш поцрвенети! Не смеш стискати шаке! Растави руке. Стави обе руке на бочне наслоне. Тако. Испружи прсте. Не смеју ти се трести колена! Не смеш се ознојити! Не сме ти се ни кап зноја појавити на челу или на носу!).
Пењање уз конопац. Ако се не попнеш до врха, сикће она особа, и почињем да се пењем. На половини посустајем и клизнем надоле. Не, сикће она особа, тачно до врха! И стежем зубе и пењем се даље, и на метар од плафона ме руке издају сасвим, и шта ћу сада. Окренем главу и загризем из све снаге у раме, и, што јаче гризем, враћа ми се снага у руке и ноте. М стижем до врха! Лупам дланом по плафону и победоносно се опуштам, и слетим низ конопац, и осећам како ме нешто пали по бутинама. У свлачионици видим да су ми бутине са унутрашње стране огуљене и видим крвљу подливене трагове зуба на десном рамену. (Све је то једноставно. Али не смеш стезати бочне наслоне, да ти нокти побеле. Не смеш ни добо: вати прстима! Опусти ноге! Тако. Пази! Укочи поглед! Фиксирај га за слику на супротном зиду, Тако. Сада полагано по гледај доле, још мало, тако. Још: мало и биће готово. Пишаћеш после!).
СА ОВОГОЛИШЊЕГ ПУЛСКОГ ФЕСТИВАЛА. НА СЛИДИ: СИВНА ИЗ ФИЛМА БРАНКА БАУЕРА „ЗИМОВА.
ЊЕ У ЈАКОБСФЕЛДУ“, ДОБИТНИКА „ВЕЛИКЕ СРЕБРНЕ АРЕНЕ"
ат изненађења; не-
Морава, учите
ете, дечија коли-