Književne novine

=

ПУТОПИС

Град у којем су рођене најлепше бајке

Поводом стоседамдесет година од рођења и сто година од смрти

Ханса Кристијана Андерсена

ОДЕНСЕ — чаробно име родног места чаробњака речи и маште Ханса Кристијана Андерсена. Чаролија атмосфере Андерсенових прича осети се одмах чим се изађе из прозаичне зграде жељезничке станице. Пространи Краљевски парк пожели“ вам срдачну добродошлицу интензивним зеленилом својих травњака, белим стазама и вишестолетним дрвећем, чије лишће уз музику благог поветарца доноси поздраве прохујалог доба, који као да жели ла нам каже како је живот леп. Да је живот леп најбоље, пак, показују румена, насме јана лица дечака и девојчица расутих по травњаку и по гранама дрвећа. На једном платану, песумњиво једног од униката природних реткости у свету, са стаблом чији пречник достиже размере преко два и по метра и гранама дебљине вишегодишњих стабала, удобно се сместила група ученика из оближње средње уметничке школе са књигама у руци, преслишавајући се наглас, док у шупљини стабла, за малим столом, неки дечак – преписује школску задаћу. Црни косови весело скакућу по брижљиво ошишаној трави, а са главе бронзаних фигура знаменитих људи постављених у парку, као са какве осматрачнице, радознало вас посматрају голубови м врапци, неизбежни становници људских насеља, не плашећи се кад им се приближите. Цвркут птица помешан са жагором деце подсећа на њихово сарадништво у стваралаштву славног писца.

Цео крај дише- духом Андерсена. Барокне зграде узаних улица које воде у центар града зацело су биле присутне ве-

Ааичанственом слављу 1867. године када је.

овај град, раскошно украшен цвећем, свечано илуминиран, са бакљадама и музи. ком дочекао свога најславнијег мештани. на, именујући га за почасног грађанина. Многи су се тада можда сетили наивне хвале бедне праље, пишчеве мајке, која је причала да јој је нека гатара тврдила да ће њен син постати толико славан У свету да ће га његово родно место дочекати као краља када га буде почаствовао својом посетом.

Чаролији Андерсеновог доба сметају зграде савремене архитектуре смештене поглавито у градском центру, које надмено потискују скромне зграде седамнаестог и осамнаестог века, што као какви дра. гуљи украшавају улице и својом специјалном дражи дочаравају слику места када су оне, још младе и блиставе, доминирале џ њему. Те зграде оживљавају атмосферу оног времена када је мали Ханс Кристијан у дрвеним кломпама трчкао за мај ком натовареном тешким корпама опра. ног рубља, које је она разносила својим послодавцима, Искрсава. и слика Андер-

сеновог деде, очевог оца, безазлене град 4

ске луде, који у траљама, са тророгим шеширом од хартије на глави, украшеним зеленим гранчицама и цвећем, иде улицама гласно певајући, док несташна деца трче за њим задиркујући га.

Чаролија се наставља појавом кате. драле св. Кнуда, њеним цветним вртовима са речицом, минијатурним мостовима и језерцима на којима разнобојне патке ис пољавају своју пргаву нарав и где понеки усамљени лабуд меланхолично размишља о ћудљивости својих саплеменика, који ово аристократско, традиционално место стано вања предака безразложно препуштају пернатом плебсу, њиховим далеким срод: ницима — простачким, дивљим паткама. Овај живи амблем града Оденсеа, док до. стојанствено плови зеленом површином воде, сећа се можда веровања својих пра: дедова: да су они први инспирисали јел: ног мршавог дечака да пише романтичке стихове и подстицали његову бујну машту из које су се доцније родиле чаробне бајке. Велика бронзана фигура Андерсенова у друштву са лабудовима, смештена _не далеко од улаза у парк, својим доброћулд: ним осмејком показује да није без основа предање о краљевским птицама.

Хука моторних возила и продорни, резак звук булдожера, помешан са уједначеним крештањем аутоматске бетонске мешалице, односе чаролију при излазу из парка, и враћају у прозаичну стварност данашњице. Гради се главна градска саобраћајница, ширине Шанзелизеа. Нема сумње, општински оци су решили да се истера романтика узаних градских улица да би се уз помоћ булдожера направило места безизразним, функционалним згра: дама савремене архитектуре, у циљу да стари, главни град острва Фин дође у ред водећих, модерних градова државе Данске. Само понегде нека кочоперна зграда из петнаестог и шеснаестог века биће остављена да подсећа на прошлост шан као „мементо мори“ на закон пролазности, Поетика чаролије биће сатерана у резервате прошлости оних делова града, који су у директној вези са судбоносним тренуцима у животу његових великана, као што су рођење или смрт.

Један од таквих резервата је и улица Ханса Јензена, у којој се налази родна кућа Ханса Кристијана Андерсена.

Омалена, приземна кућа у кривој ули-

"ци, у којој су с једне стране смештени

станови, с друге дућани са занатским рад: њама из: почетка прошлог века, али и 10. ред своје видљиве аутентичности не могу да оживе чаролију атмосфере Андерсено. вог доба. Можда је томе узрок што сеу улицу долази преко широке, модерне саобраћајнице, створене на рачун истих таквих улица прегажених машинама, по што нису имале срећу као ова да се нико од њихових житеља уврсти у ред славних људи, а можда је узрок и маса света, већином страних туриста, коју радозналост гура да уђе у родну кућу славног

писца. Исто тако, свеже обојена кућа на угау две улице, са гвожђем окованим улазним вратима, пултовима са сувенирима, великом двораном обојеном фрескама из пишчевог живота, тешко може да пружи слику родне куће једног детета поводом чијег се рођења, 1805. године говорило: „Шта то дете очекује у. животуг Глад, патња, да би најзад завршило као пијаница кад одрасте и то на улици или у не ком склоништу за умоболне“.

Ипак, ова кућа-музеј може да пружи драгоцене податке из Андерсеновог живо. та, Побочне одаје препуне су витрина у којима је изложена богата кореспонденција лисца са интимним пријатељима, књижевницима, ликовним уметницима, музичарима, кнежевима, личностима које су играле значајну удогу у његовом животу, као и са славним људима свих европских земаља, чак и са крунисаним главама. Ту се налазе разне фотографије из Андерсеновог доба, минијатурни потрети, поклони, романтични сувенири са пишчевих путовања, рукописи његових дела или дела других, писаца њему посвећених. Ту се налази и копија опроштајног писма његове прве младићске (несрећне) љубави (имао их је три) Џени Фогт, које је носио у портмонеу у унутрашњем џепу испод капута у близини срца. Писмо је нађено код седамдесетогодишњег писца, после његове смрти, са ознаком да се неотворено спали, што је и учињено. Приложена копија нађена је код породице Фогт.

Две одаје намештене у бидермајер стиАу, са аутентичним намештајем донетим из последњег Андерсеновог стана у Ко пенхагену, спаваћа соба и соба за рад, пружају слику његовог скромног живота у кући, а велика, мрка, кожна путничка торба на растезање, са неизбежним свежњем ужади привезаним за торбу, дају карактеристичну слику о компликованој личности писца. Тај вечити путник, чија је девиза била „путовати значи живети“, који се није бојао да путује морима трошним бродовима и по највећој бури, или да путује у стране земље без довољно материјалних средстава, бојао се пожара у хотелима, због чега је увек уносио ужад са собом, да би у случају пожара, привезан за прозор, могао да се спусти на земљу.

Чаролија Андерсеновог доба поново настаје кад се крене из родне куће малим, узаним уличицама са кућама из про. шлог и претпопрошлог века, мада пијук и бушилица модерног Оденсеа и ту реме. ти дах прошлости. Кроз њих се долази до ливада и речице, где се, можда, одиграла сцена из пишчевог мучног детињства, описана у књизи „Прича мога живота“, која сиптоматично приказује не само тежак живот сиромашних слојева, већ и сна лажљивост петогодишњег дечачића да се од: брани од људског немилосрђа. — „За вре ме (бербе кромпира“, прича Андерсен, „моја је мајка са осталим женама из су. седства понекад ишла на њиве да покупи евентуалне остатке. При томе је обично и мене водила са собом. Једног дана поја: ви се на њиви надзорник имања, познат као зао човек, са бичем у руци. Мајка са женама успе да се бегством спасе, али ја нисам могао, пошто ми се кломпе заглибиле у блато, а бос преко стрњика нисам мо.

· тао брзо да трчим. Надзорник ме је сустигао

и већ дигао бич да ме удари, кад га ја оштро погледах у очи и рекох: „Како се усуђујеш да ме оваквог удариш, кад може Бог да те види!“ — Човек се трже, потапша ме по образу, запита како се 30. вем и пружи ми неколико новчића. Моја се мајка потом хвалила: „Чудно је дете овај мој Кристијан. Све људе успева да учини добрим према њему, па чак и да му оваква дивља багра дарује новац! “ Кућа у Мункелмелер улици, где су се Андерсенови родитељи убрзо после његовог рођења преселили, у којој је проживео цело своје несрећно детињство, верно дочарава, слику очаја и беде тога доба. Приземна, са повећим таваном, кућа је

била претрпана сиромашним станарима, у којој је свака породица имала једну одају, где се спавало, кувало, 'и радило.

стану Андерсенових родитеља, испод не

У

ХАНС КРИСТИЈАН АНДЕРСЕН

великог прозора, налази се сто са алатом обућарског крпе, поред стола клупа са лежајем за дечака, крај супротног зида постеља родитеља, пећ са којом се грејало и кувало, поличице са посуђем, на зиду крај прозора поличица са књигама, управо песмарицама које је отац волео да чита. Уз један зид су биле прислоњене мердевине преко којих се ишло на таван, најомиљенијем обитавалишту малог Кристијана, јер се крај малог таванског прозора на истуреном олуку налазило сандуче са засађеним мирођијама „целокупни врт моје мајке које у „Снежној краљици“ непрестано цвета“ — како каже Андерсен у својој аутобиографији, У одаји искрсава слика обућарског крпе како док крпи чизме говори шестогодишњем сину: „Нема других Ђавола осим оних који се налазе у нашем срцу“ или „Христос је био човек као што смо ми, али не као што су остали људи“. Фигурице изрезане од хартије на зиду подсећају на тренутке када је поетско настројеним оцем резао фигуре принчева, Бавола, балерина, цвећа, птица, дворца, дајући ма шти на вољу да побегне од тмурне стварности живота.

Сећање на Андерсена води нас даље кроз узане уличице крај остарелих шарених кућа, којима прете булдождери, све до места где је била школа за сиромахе, којој је Ханс Кристијан, дрхтећи од зиме по киши и ветру, хитао да учи основне предмете, Видимо и „латинску“ школу на коју је дечак у дрвеним кломпама бацао чежњиве погледе, пролазећи с уздахом по ред ње, јер је она пружала образовање деци само из богатијих кућа. Многобројне трговачке фирме и гостионице на прометним местима украшене су сценама из Андерсенових прича или носе назив по њима. Крај градске реке искрсава слика десетогодишњег Кристијана како својим чудно јаким и необично лепим детињим гласом пева завичајне песме острва Фина, док његова мајка на реци пере туђе рубље. Лиснате крошње столетних букава расутих по парковима око дивних цркава, које с поносом допуњавају поетику града, шуме причу о једном босонотом дечаку, коме је поветарац кроз грање дочаравао слике старих легенди и бајки, а цвркут птица инспирисао да пише невеште стихове и да јунаке своје маште уобличава које је лепио на

дечачић са својим

исечцима од хартије, школским свескама. Андерсен је већ у петнаестој години напустио завичај гоњен непогрешивим инстинктом генија да у метрополи своје земље потражи пут који ће његово дело довести до врхунца славе, али су корени његовог стваралаштва остали чврсто ве. зани за тло одакле је поникао, за родно

место Оденсе,

Др Мила Обрадовић

СА ОВОГОДИШЊЕГ ПУЛСКОГ ФЕСТИВАЛА, НА слици: СЦЕНА из ФИЛМА МАТЈАЖА КЛОПЧИЋА

„СТРАХ“ — АОБИТНИКА ЗЛАТНЕ АРЕНЕ ЗА РЕЖИЈУ

Љубица Милетић Тако некако

Тек покрет да се означи ломан.

Блесак лаган у гласу Звук пао на корен мака

Јасна слутња зрења у класу

Тек нешто ненамерно Да се речи сналазе саме

Тек побећи од случаја

Осаме Јаве

АМАЈЛИЈА .

Шумна звездо на усни Трепери твоја коб Што више од свега значи

Згуснута провиђења Чувам за мирну д06 У којој ћу те наћи •

Неприметна сенко гласа Понављам онај трен. Кад звезда изрони јасна

И носта мисли плен

У ГРЛУ ДАЉИНА

Будан облик исте слике Осенчен гаравим прахом Трептав од детињства Носиш

Било где да одеш

Претвориш га у камин У праг

Мењаш прозоре Измислиш поглед

На море и кипарис

Тај облик сталан

А увек нов

Тај обрис спреман на све Остаје твоја кућа

И у грлу даљина

ЗЛОБА

Ти ни ватри да до дима

Ти ни пољу да до плода Ти никоме никад ништа.

Да до срца срце скраси,

Зар година сушна ти си . Зар те точак кругом маје Да ни расту да ни зрењу Да дичему све то траје

Душан Јагликин

Куда птицо

Нема те већ Дуго!

У мени тори Лед: Куда питицо!>

Све се разбило у парампарчад Када. је време одскочило За један поглед.

И једино још усне моје У свануће Чине немогуће.

Љубећи те у недоглед... Осамљену у мом болу Додиром нежним,

Нетакнуту И голу!

КИШЕ

Ми се више Нисмо срели Ја ти

И кише

Прилазиш ми тихо

Ко пахуља што тоне у тами Још тиште

Ко ход медузе

Тек сада смо сасвим сами

Нико више не прати

Ни твој, ход ,

Ни твој стас

И страх ме је. да ти чујем глас

[0] дивне младости моје слатка омамо (У моје очи стане се мамузе)

„Кил е!" :

Реци само

„Долазе кише.“

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

8.