Kolo

/ Ј елога тога дана Стојадин је денуо г/ са одем лисник притезао торове и стару кућицу те кад зимус исагерају на ирехрану стоку ту у планиНи не страда ни она ни људи. Мучан је био њихов живот ту на Јшсинама где као да небо додирује димњаке, плочом покривене кућице а Фунце клизи по врховима дрвећа. биМа, снегови су затрпали врата од куће у којој су у једној чаћавој собици спавали отац, мајка, три брата са жекаиа, две неудате сестре и деветеро 1*еце, а у углу увек по невремену омлађена јуница са теленцетом, голишаво прасе или плашљиво јаренде да ве изгину на мразу у заснеженим торовима. У пролеће снег се топио, пуиио дуводолине леденом водом која је жао Иомамњена јурила са висии а н одноСила мучне јесење усеве. Доле дубоко невидљива речица мирна на око н суморна но некад превртала би вевом за час, захучала, понела дрво, камеи, почупала орашје, попела мале баштице посејане поред водежичних јазева, покрхала витлове и порушила танке воденичне зидове, која их је скромним ујмом прехрањивала у пролеће, кад понестане хране. Стојадин је летео са дружипом ив села и браћом да заустави бујицу ш спасава што може, али тешко. Вода је остављала за собом муљ и рушевиие... и нове напоре. Он не памти кад је био дете. Чинило му се да од увек «на за себе, јер није имао ни три године кад су му дали прут у руке и уз пуно савета и миловања послали га да причува гуске на ливади испод куће. Гуске су неко време кривиле вратове сашаптавале се издајнички, затим полетеле... Држећи чврсто прут који је био бар три пута већи од њега, дете је потрчало запрепашћено за н»има, заплело се и пало... Један млади бнк видећи како се котрља низ ливаду, појурио погнуте главе, дигао га на рогове и бацио на један пласт сеиа. После тога „премржденија" на њега су као на првенца наилазиле све озбиљније дужностн и тегобе. Његов сан био је кратак и испрекидан негде на раковима брашна у воденнци, кроз коЈу је хујао ветар на подераној рогоаси или на стрњици где би падао мрЕгав уморан. Али бујица се морала заустављати, Пропале сетве обпављати, стока се морала чувати и износити на пијацу да валегне за кућне трошкове и оне дажбине око Ђурђева-дана, које нису трпеле одлагање кад Митар биров крене уз брдо, поплаши зечице и птице у грању и завиче на сав глас: — Бј сељани, како можете да доћете на договор у општину; чујете ли или не? — а то је значило пореза, лриреза, пударина, пољачина. школарина, огрев за школу. станарина за учитеља и поповски бир.. А изнад свега, један тешки и прикривепи бол и срамота притискивали су главу Стојадинову пуннх седам година од женидбе. Кад су се најзад исчупали из кршева и створили ново кућиште доле код воденице опет слично оном горе, опет уска кућица само са ћерамидним кровом, неколико амбара за жито, трла и кокошарника, раштрканих на низбрдици и неприступачпих у раскаљаној јесени за сваког сем за ове паћенике, — бриге и терети нису се смааили. Снага Стојадинова слична младоме храсту у шуми борила се је и одољевала, а онај бол у мирном и поштеном срцу његовом вукао се је као магла * Отац и син ишли су неко време журно. Затим су па домаку куће сели да одахпу. Пред њима одоздо са реке в уиаоколо дизао се онај шум (\

сеоске вечери пред ноћни смирај. Један воз хуктао је негде кроз клисуру. Тамо н а другу обалу реке из кућица разбацапих по бреговима сељаци се дозивали и поручивали нешто један другоме и све се слевало у једно звучно: Охо-хој! Из једног лесковог шумарка ударала је клепетуша неког задоцнелог стада, Они су погли главе под тим ударцима као под тешким теретом. Затим

су се исправили и погледали се право у лице први пут после много година. — Стана, рекао је отац. — Стана, потврдио је син и сагао главу понова. Без икакве оптужбе, без јадивован>а и потсећања на то, да су њихови стари некада побегли из арнаутлука, појахали само иа неколико коњића, натоварених торбама, испели се у брда, раскрчили шуме и створили онде мученички поседак, далеко од друмова, од бегова и аскера да заштите образ женштина... Просто и тврдо казао је: — Биј. Син је ћутао . — Удри, шта чекаш, зашто ти је та снага?! — И устали су и пошли без речи. Старац је пошао у кућу, Стојадин је пошао ка воденици, јер тамо н а бледој и раној октобарској месечини као да је видео белу шамију своје жене. Још првих дана на запрепашћење свију укућана. она је отпочела да води неки свој живот... Затим је отпочела да га вар а душмански са свима оннм сељанима што су изгубили душу и свако поштовање пријатељства, и туђега слемена... Са свима опнм капуташнма, што су се врзмали по селу: купцима и прекуппима. разним „надзорницима". Јутром док је у кући врило од договора и поласка на посао она је тумарала по „земнику" испод куће, претурала по ковчезима, и у полутами карадила своје младо лице разним црвеним хартијицама и водицама. После је хнтро прилазила тору са ситном стоком — Стано,... Тој ли ти је работа? — Врћај ее и пођи у њиву, викали су за њом, али она је већ измицала преко брвана за овцама, које су збијене једна уз другу ишле где их је она гонила и ударале клепетушом. А тамо кроз градине ограђене гумнастим врбама, у тешкој хладовини старих ораја, по мирисавим откосима и шумским стазама, свуда је нашла кеког да поразговара и проведе своју сранну младост. Враћала се је тек увече са једним загонетннм осмехом на устима, позабавила се мало око стоке, н седала мирно у страну, као да је се илач деце и оиај свет у кући, попадао од умора, ништа не тиче.

г ОтоЈадлн Је седео но" каткал уз њу Н ломећи руке питао је. — Стано, докле ћеш такој, имаш ли срам, имаш ли душу?.. — Што прајим ја? — осмехивала се он а мирно и хитро узимала најмлађе дете у крило, милујући га безвољно да забашури разговор. Он је скакао на ноге, дрхтао је... да је обори на земљу, да је изгази ногама, да јој ишчупа косе... али дали жалост за одојчетом које је држала па прсима, или за. самим собом, или срам укућана, који су без роптања н>ему з а љубав трпели ову бездушну жену — њега је одједаппут обузимала тешка немоћ — као мртав прелазио је праг, излазио је иза куће и падајући на ледину заплакао горко. Ала те вечери ... у неколико сиажних корачаји претрчао је до ње зграбио је за рамена и грмнуо: — Што тражиш туј, деца куде су ти, конак кој ти спрема?... — и по-

вукао је собом иза водеиице у сами јаз. У пролазу скинуо је са једног дирека прљави мокар коиопац, оборио је на земљу, увезао а затим привезао за једну крушку и грмнуо поново. — Ноћас има да ти дође памет, или мрење — разбра ли? Затим је потрчао у кућу и викпуо с врата оцу: — Гуњу и пушку узми па иди чувај снају; докле не моли и не обриче се, не пуштај је. Старац је огрнуо гуњу, уплашен али и поносан помало, узео неку урђалу

8 нрази-у „треНепозивку* осталу и8 рак>ва и стао уз један кокшарник блнзу Огане. * Месец залази и излази иза брегова, Стана лежи наслоњена главом на једну рачвасту грану и нити моли нити што обећава ... Ама ћеш молиш проклетијо једна, ће ти дође памет, обећава старац манитој снаји и све с«ј више увија у гуњу а сан му наилазн на очи у бучању воде и клепету воденице. А Стојадин истрчао чак горе до старе куће, завукао се у једну плевну, зарио у сламу и не мисли да спавж ову судбоносну ноћ, само му срце букће као добош. Затворио врата на плевн>е, али отуда долази студен и онако будног пробија га до костију. Он нехотице отпочиње да мисли на кратко Станино јелече испод кога јој сада промрзавају слабине, па на Коленце, пајмлађег мушкарчића од осам месеци... ко ће да га подоји кад св пробуди? и скаче увијен сламом. Навољу ведро, зорњаче нема још али ту је. На дрвећу дрхће и опада лист по лжст. Ои опучио низ брдо. На месечиин в*дж већ оца како спава увијен у гуа.у ж жену заваљене главе на дрвету. ©н се спустцо на колена, затим на руке и тако пузећи да га отац не оиази домилео до жене, која се бледа од хладноће као паучина осмехиула победнички кад га је опазила. Он извукао из џепа брнтву и онако на коленжма стао да сече кононац. — Не... не. узвикнуо је сањиво мтедљиви старац и скочио те и сам отпочео да одвезује снаху, која је одвезаиа дрхћући потрчала у кућу. Отац са пушком у руци, Отојадии са конопцем преко руке, пошли су за В.ОМ. Пред вратима син је застао и као правдајући се оцу прошапутао: — Лоша жена .. — Лоша ... — осмехнуо се старац. — Да се делимо, нема друго чаре. — Како рекнеш... — казао је расејано син, као да га се ништа на свету не тиче сем оне жене што се купи тамо под губером и ликује. Четири певца шћућурена један уз другог на једној положеној грани исправила се одједном на својим високим чворноватим ногама и закукурекала на глас објављујући узрујаиим укућанима аору и Стојадинову нропаст. г~

/-

У позно лето кишнога дана Заљубих се у жену мла-ду Нежну, веселу и ведра чела. Глас јој је био мио и мек, Очнма црпим ме је занела,: Због њене свилене косе И хода лаког ко птичијЦ лет, Оставио сам друштво и песме А с њима и цео свет. И сад више немам спа Душа моја лута, Зашто плачем, не знам ни ја И даи и ноћ више пута. Поглед њен озарен срећом Давао ми је зрачак наде У мом животу нуном пра-знина Радост је за мене била. Пред сјајем њеног чеднога лика

II достојанством нежне лепоте, Пала је свака мисао греха И празна жудња људске похоте. И Јмд У срцу етворих идилу, Најленшег доба живота мог, .V позно лето кишнога дана Узе је себи вечити Бог. И сад више немам сиа Душа моја лута Зашто плачем, не знам ни ја И дан и ноћ више пута. П. К. СимоиоеиН