Luča Mikrokozma

Зи

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

295 У нашу се сферу свијетљају; И дан сваки неба свештенога Нас честита новим наслађењем, Нови гласи бесмртне музике Наша китна поља потресају

500 _ Новом славом творца могућега !“

Уста ангел на зефирна крила, Поведе ме унапријед мало Код једнога источника малог: „Ту ти сједи и воде се напиј 305 _ Са бистрога тога источника; Она ће ти управо открити Страшнву судбу твога паденија !“ То изрече и хитро полеће У свијетле своје легионе, 310 Ка звиејзда с запада к истоку.

Одлазак ме мога хранитеља У плачевну тугу повргао, Ка сироче, кад се оца лиши И остане у свјетском метежу 315 На произвол необуздне судбе. По дугоме мрачном туговању Напијем се воде с истозника, "Откри мени несретњу судбину, Ка предмете што за собом видиш 320 У свијетлом лицу огледала.