Luča Mikrokozma
па —=> ји ама ет ти
ЛУЧА МИКРОКОЗМА.
47
115
120
125
130
135
140
И буре се страшне разгрмјеше У прошлога океана: њедра; Мирогубни стреси зачестише, Мас суђени зазвони свјетлости; На велику и ужасну жертву Гладне бездне отворише уста.
„У тренуће ока лаганога Сва божества с престолах падоше; Сви стрмоглав мири полећеше, Сви се хуком стравичном скрушише На жертвеник мрачне владалице. Позоришта тога престрашнога Сви умови представит не могу; Кад итаху к погребу шарови, Један другог у лет раздрабљаху, На комате лећаху к безднама.
„Сви мирови с опширна простора К погибији вјечној одлећеше, Један само што вевредим оста По некаквој слијепој судбини, На коме се горди престол виси Противника мога ужаснога.
Е куд срећа да је и он тада
У гробницу пануо мировах
И премирне да је ноћи царство Свуд свјетлости погасило зраку!
„На злу судбу палијех небесах Ноћ и пустош царство уздигоше;
! Воздушни.
126 тогај мога; 137 2] 3.