Luča Mikrokozma

па —=> ји ама ет ти

ЛУЧА МИКРОКОЗМА.

47

115

120

125

130

135

140

И буре се страшне разгрмјеше У прошлога океана: њедра; Мирогубни стреси зачестише, Мас суђени зазвони свјетлости; На велику и ужасну жертву Гладне бездне отворише уста.

„У тренуће ока лаганога Сва божества с престолах падоше; Сви стрмоглав мири полећеше, Сви се хуком стравичном скрушише На жертвеник мрачне владалице. Позоришта тога престрашнога Сви умови представит не могу; Кад итаху к погребу шарови, Један другог у лет раздрабљаху, На комате лећаху к безднама.

„Сви мирови с опширна простора К погибији вјечној одлећеше, Један само што вевредим оста По некаквој слијепој судбини, На коме се горди престол виси Противника мога ужаснога.

Е куд срећа да је и он тада

У гробницу пануо мировах

И премирне да је ноћи царство Свуд свјетлости погасило зраку!

„На злу судбу палијех небесах Ноћ и пустош царство уздигоше;

! Воздушни.

126 тогај мога; 137 2] 3.