Male novine

Ко с цемм светом тера спрдњу постаје напослетку спрдња целога света. * Сваки чин ииа свој начин. Коме смета брада нек се не владичи; а ко се у ноге не узда — нек се у коло не хвата. Свако право носи и своју ду жност, коме је дужност тешка, иека се одрекне права и ко тако чини добро чини — он тиме нспуњава само своју дужност.

Г. ПАШИЋЕВ ПРОГЛАС (Види бр. 56-, 59., 64., 65., 67.,) (свршетак) Претекоше нас догађаји. Забављени појавама од годема, историска значаја ми смо се тек каниди да завршимо говор о г. Пашићевом прогласу, кад чусмо да је г. Пашић амнестиран. Да ли после тоги и вреди говорити даље о прогласу? Није ли тиме цела ствар свршена и сваки даљи говор о томе постао беспредметан? Не мисдамо тако. Амнестовање г. Пашићево дошло је сасвим случајно; оно не стоји ни у каквој вези с његовим прогласом, нити је проглас ма и најмање утицао на амнестију, као што ни она нијеимала никаква упливана проглас И пре и после амнестије тај проглас био је и остао један јаван акт једниг јавног радника. Као таква ми смо га узели ценити; као таква дужност нам је да ту оцену и свршимо * Замерили смо г. Пашићу што је онако дуго ћутао, кад су га оеолпко осуђивали и оптуживали. Још више му замерамо, кад је већ једном узео реч, зашто нзје говорио о себи, о оном што му је према приликама личидо и за иио је био позван, већ од себе дигао руке, па, сам онако оклеветан, осуђен и наружен, полетео одмах да брани оно што нико не напада, да заштићава оно чему не прети никаква опасност; објавио да је отаџбина у опасности, па се као средаевековни „неустрашими и непокорни" ритер кренуо, — ништа јевтиније — но да спасава Србију и Српство, те тиме и од свог прогласа и од целе ствари направио комедију и карикатуру,

Ниташ некога: „свирате ли у клавир господине? — а он одговара: „Извинге, господиае, ја не свирам, али имам једнога брата у Берлину који — такође не свира. Тако ради и г. Пашић. „Нисам се бранио док сам ћутао, али кад сам једнпм проговорио, ја се — опет нисам бранио." Али за то је човек ишао да спасава Србију и Српство, ма да је тешко било појмвти, каква опасност прети Српству с тога шго о г. Пашићу владини кругови у Београду рђаво мисле, не даду му у земљу и дижу против њега тешке оптужбе! А баш и да прети Српству и Србији каква опасност, где је записано да би пх могао баш госиодин Пашић спасти, и то оваким прогласима ваљда? Но да видите како је г. Пашић све то депо срочио. Прво се жада како су га обасинади погрдама и клеветама, сипали на њега денунцијацпје; немоћна изгпаника обасипали грдњама и клеветама, како су најпосле п и саму Србију почели ометати." а за тим вели: „И ето ово последње нагнало меје да после тодиког ћутања подигнем гдас преко нована." Ви мисдите сад да ће он тај „глас подићи" у своју одбрану, у своје оправдање — аја! ево што он вели: „да подигнем глас преко новина не толико ради себе колико да браним Србију ш да иокушам поништити интриге, које се пдету и носле усвојеног новог устава!!... Њега напали, а ов устаје да брани Србију, а о себи ништа / А какве ли су, боже, те „интриге" што г. Пашић хоће да покуша да их „искида." Ево шта је: Чуо г. Пашић да се од његових „верних другова" тражи Ј ) да га се одреку. Но ништа то што ће га се одрећи, ао да видите каквом сеценом пдаћа го одрицање! 1) „Само од тога зависипа да ступи у живот нов устав, па да се отпочне пардаментарна владавива. 2) „па да у Србији народ може уживати плодове новог устава."... 3) „па да краљем свечано зајемчена пардаментарна вдадавина може настати у Србнји"...

4) „па да у Србији може наступити парламентарна вдадавина."... А? Чусте ди и видосте ди? И све ће то бита само онда ако се „верни другови" одрекну. Али шта ћемо, ако се „вераи другави", да б >г сачува, узјогуне па се не хтедну одрећи ?! Е, онда је зло; онда нити ће бити пдодова" од новог устава, нити ће народ што „ужпвати," нити ће се краљева зајемчавања пспунитн, нити ће што „у живот сгупити"—у опште аеће бити нигде ништа. — И то све с тога само што не> ком пдећатом радакалу може пасти на ум да се не одрече г. Пашића ? ! — Ама ко то каже? То каже вала „Пест. Л-ојд 1 *; и ма да му г. Пашић обично никад нпшга ме верује, „па да рекве млијеко је бједо" — оп му је сад поверовао тако му је поверовао да је услед те вере и написао овај свој прогдас. И тако, драги читатељу ти сад ви диш на чему стоји ствар. Ако би се радихални прваци одрекли г. Пашића онда и боже иом Р зи, бидо би и новог устава и парламентарне вдадавине и свака берићета ади ако се они не одрекну онда наздравље иама — све оде под дед И краљ. прокдам. о промени устава, и ужи устрвни одбор, и велики уставо творни одбор, и њин двомес. рад, и толпке муке краљеве да сложи стран ке, и тодико крпањестотиве најугледни јих људи у земљи и ништење тих избора и бакљаде, и првн избори, и краљевске изборне комисије, и сва сграховита иаборна борба и онодика мука и ризик с вел. скупштином, и онолика радост за срећно свршено дедо, и оиај доиста сдободоумни устав и оне бри жљиво одредбе о Краљу и престоду које су за сам престо огромна добнт у сравњењу с нејасним одредбама старог устава, и онодики грдни трошкови око скупштине и онолике бз седе Краљеве, и оае свечане заклетве на устав и онодика ука и бука по цедој Европи и све све све то, еав тај огромних п преважних историских догађаја свз је то сад везано за један једини сићушни услов. за један каириц за једну празнуФормалност*) хоће ди се неко одрећи г. Пашића или неће и ако

хоће, онда добро, онда вреди све оно што је урађено, а ако неће оада ником ништа, све оно што је тако дуго зађено и тако добро урађено— брнша се, нема нова устава, нема пардаментарности, нема ништа — пљуј и бриш* све па хајд Јово иа ново на ново на среду стари чурук-усгав, па владај и трљај гдаву с њим како знаш!!! Би ли, не зрео човек, не мудар човек, какав је у истани онај коме су нриписиване ове бесмислице, већ би да посдедњи иушаа из основне шкоде, пли посдедња баба сеоска могда збиљно поверовати, да ће неко тако годеие ствари везивати за тако ситне лудорије као што је то славно одр:цање?!! А г. Пашић ипак вели да је томе поверовао; поверовао у тодикој мери, да је то узео за повод своме прогласу и тога ради га и написао, преклињући „вернедруго е," дага се одреку па да „спасавају Србију и Српство " И ту им он сад ирашта „у име Бога, у име народа," у име своје, у име свију п свакога, а он сам пружа руку, узима чашу отрова и пијв је у здраље иарода и његове среће и његове нове уставности што све он спасава и исхупљује, приносећи сам себе невина на жртву, јер „жртве треба да су чисте." Је д те, како је узвишсно па троатедно, па анђелски бдагородно. Једном речи излази човек читав мученик, пред којим и сам Христос нека се богме убрише — „Великому-

1). Да ди је ко што тражио и од његових неверних другова* г. Пашик нам ништа не кавује.

1). Формадноет , јер зЈил.а шта значи то одрицаље?! Одрекли га се, не одрекди га ее Краљ ика Фактичну вдаст и право у рукама и докле Он не пристане г. Пашић не сме прећи у Србију, па одрицао га се ко иди не

ченик Никодај"

па то ти ју .

А у ствари све ово, ни узми ии остави, дичи на ону народну причу, где је неча дуцпрда видда гомилу крушаца соди, те рекда: Боже мој, да сам ја иешто удата, па да имам дете, па да ми је дете мушко и да му је име Радован, пада се нешто мој Радован игра овуд, а она крупица да иадне нешто одозго па да убије мога Радована .. Куку менв ала бах запевада. . . и јој куку мене Радоване!" И онда онуча што је игде грло доноси кукати: „Јој мене Радоване, Јаој слатко радовање." и т. д. и т. д., запева луцпрда да се цедо седо разлеже. Ни узми ни остави ето тако наличи оио г. Пашићево: „рекао је Л.ојд;" „па ако је истина што је рекао Ј1ојд" . . . . онда . . . . и ту сад настаје праштање „у име бога, у именарода"

нлачи за мном, мој добри оче, помисли само да је то боље за мене ! За ме је боље да ништа не видвм, да не осећам — збогом — збогом! Махну иеколико пута на колебу као праштајући се па онда оде даље. Није више плакала, шта више беше мирнија и задовољна. Више није могла живети, срце ју је тако болело, знајући да неће више имати никад мирног часка у животу. Па за што да трпи у срцу тај вечити бол, кад је знала да му нема лека? Нела већ дође до кућице Едитине ту стаде — тамо у кућаци Едита је у наручју Роцриговом. — Ви се љубите — ви јесте једно за друго, а ја сам излишна, — шапутала је она. — Па ја се и не љутим, ја идем — нећу вас више никад видети! Будите срећни! Што је мени украћено вама је подарено! Збогом! 0, сињорина, како сам вас љубила како сам љубила Родрига/ Ох не могу живети без тебе! — Решено е — свршено је са мном!

Нела поздрави кућицу праштајући се За тим удари преким путем на обалу. Ту је био један стари чамац њеног оца, који није нико употребљавао. Она уђе у чамац, отисну га од обале па га пусти да иде ку ^ хоће. Још се нигде не виђаше око ње каква гондола — сунце беше већ изашло вода се одсјаивала од руменкасте светлости. Нела погледа у воду — увек је за њу била примамљива игра таласа, шум воде и тајанствена дубина. Јутрос ју је то примамљивало још више — тамо доле је тишина, доле ће спавати вечити сан — тамо може сањати о Родригу, не осећајућн више никаквих земаљских мука и болова! То је била блажена мисао! Већ дође на чамцу на ширину воде. Свуда около мамила је бескрајна пучипа сребрнасто одсЈајивајући се. Она склопи руке и диже их к небу.

—• Родриго — — зачу се само с њених усана — а на лицу њеном указа се блажени осмејак — она га је у слици гледала пред собом, љубавника, који не беше њен. Па онда скочи с чамца у примамљиву воду, која се сијала и шумила. Таласи се расклоиише високо над њом па је онда покрише. Још се једном појави Нела на води — још се једном указа њено тужно бдеђано лице, њена дуга мокра коса и беле јој руке — иа онда потону — нестаде је с водене површине. Нела се више није видела — потонула је на дио. После кратке борбе опа се смирила — она је почивала вечити сан на мекој постељн морске траве — вода је успављаваше својим тихим тајанственим мелодијама — сваки јој је бол прошао! Опростила се већ једном јада овога света, савладана несрећном љубави, која ју је тако силио морила, — сад је марио же-