Male novine
Ј
ДОМАЂЕ ВЕСТИ Тимочко коло јахача. Из Зајчара нам јављају, да је тамо на Преображење био збор, на коме је основано „Тимочко коло јахача Енез Михаило." На збору еу прочитана и усвојена правила, овога кола.
ЗАНИМУђИВ РИБОЛОВ (допис „м. новинама") Нитп, 5. августа 1890 Сваки човек бави се са нечим најрадије, тако и ја еа довом а особито са риболовом. Дакле већ неких 30 година, како волим рпбу или из пушке убити, или са мрежом особито „Саком" ухватити, а, већином тражим где је вода дубља — вирови — јер ее у њима крупна риба од 1—2—3 и т. д. ока вата. Велике водс као Дунав и Сава нису за сак, али Тимок, Нишава, Морава и т. д. за сак су „душу дале" и у њима се лови риба. Е, ствар је у овоме: Једног дана иосле подне око ЗУа сата пођем са јошт 4. друга — нас петорица - са 2. моја сака, двојица да држимо сакове, двојица да рибу терају, а један да, нам обал.ом одело носи, ношто смо годи само у гаћицама, у Нишаву, сиђем ја нрвн у воду наместим Сак мој, а и мој друг свој сак до мене — ја где је вода дубља а он где је плића терачи потерају, и чим су нотерали оназим у мом саку рибу, тргнем сак, издигнем, тако да доњи крај од кесе јошт нешто воду додирује, те видох рибу у кеси, која стаде пиштати. У првом магновењу мишљах да ли је рибаили змија, јер никад у моме веку нисам чуо, да риба пишти, и кад се боље уверпх, беше заиста риба, која имаше до 100 драма тежине, изгледаше ми као „братч>иш". Сад номислим, да ли да је бацим натраг у воду, или да је метнем у корну? Последње урадим, донессм је кући испржим и поједем. Ово је била нрва рнба коју овог дана ухватих, и за тим сам ухватио јошт до 6. ока крупне рнбе, беху 4—5 комада свака од оке, а оно друго ситнеж. Од старих рибара слушао сам, да има риба која ништи, и ту рибу они зову „рибљи цар" да је мала и по онпттем опису изгледаше ова риба као „рибљи цар„ али да се сваком рибару по ненгго деси, кад ову рибу ухвати, један од писка — стран оглуви, други се удави и т. д., но при свим овим нричама, ја сам даље
рпбу хватао. и само сам бољу пажњу на себе а и на друштво бацио, да се не би шта десило. Уђем у један вир — дубљина VIхват, а пшрок 3—4 хвата —■ преиливам га са саком, и наместим мој сак под једну врбу, а моме другу, други сака, викнем „ако не знаш пдивати не мој овамо ићи, и он оста код воде не улазећи даље, али но томе помисли: ја знам пливатп н заплива да ниже мене изађе, што све ја нисам видпо већ зовнем тераче, који су добро нливали, да ирепливају вир више мене, и да терају испод врбе. Мој друг који се упутио са саком својим да дође к мени, утоне једном у воду — искочи утоне други пут у воду, искочн утоне трећи пут у воду, и на то ме терач један зовне „удави се Тасо", нашто со одмах окренем, пуштим мој сак, и као старп пдивач који сам могао и Дунав у мдађе доба препливати, нагнем пливати, и у три маха, док сам рукама махнуо, сгигнем на место где се мој друг дави, п када је по трећи пут искочио из воде, шчепам га с десном руком озади за његову леву мишицу, и газећи воду а њега у руци над водом држећи, извадим сретно и спасем, н тако бејах радостан не само ја, него све друштво, које му говораше „Тасо, Тасо моли Бога што је I г. са нама, јер тп оде и поред свнју нас. Врате сдушао сам за тодико случа јева да утопљеник спетља и избаввитеља, на објица се удаве, е бога ми не би те ја, па ни ја. на ни ја вадио и тако говор беше, н носле прешло се у шалу, мезетили хлеб, сир, ракију пили и одмарали се, и тако са 0. ока рибе вратимо се кући пред вече. Сада нрича о рибијем цару се обнетинила. Да ли је ико јошт чуо, да риба пишти звук танке ништаљке'? Ја нисам никад рибу коју ухватим продавао већ или је сам једем или је пешкешим пријатељима. Један Риболовац. ИЗ СРПСКОГ СВЕТА — Качићева прослава. Приликом Качићеве нрославе, коју 14. 26. о. м. Хрвати нрирећују у Макарској, изјављује „Српски Глас,; ; орган српске странке ово: „Поједине личности наше странке из покрајине, који је одбор Качићеве просдаве у Макарској нашао за добро да изузетно нозове на светковину што ' ее тамо спрема на 14. 26. о. мј. упи-
! таше нас писмено за савјет, како да се у овом питању држе, обзиром на I особите прилике, у којима се ово макарско славље покреће и инсценнра. Еле, обзиром баш на „особите нријлпке," које су овој светковини кумовале, а од које „браћа Хрвати" хтједоше да нас Србе смишљено одбију, дајућијој очевидан карактер хрватеке искључивости, и мононолизџрајући име народног пјесника у сврхе своје свехрватске пропаганде — ми наше пријатеље и једномишљенике у покрајини од ове макарске славе, која носи на I себи печат хрватског шовинизма, најодлучније одвраћамо. Како ми о Фра Андрији Качићу мислимо, и како му књижеван и натриотичан рад цијенимо. то смо ми већ у овом листу, кроз уста нашег пријатеља Дра. Д. Томановића, чието и бистро исказади. Доћи ће можда вријеме, јкад ће и српски народ на достојни начпн „Старцу Мидовану" своју пошту одати: ал' на ову макарску славу, на коју су хрватски листови с ове и с онс стране Ведебита у својијем нрогласима једино ..хрватски народ" позвали, док је макарски одбор нашао за добро да у програм унлете у хаџидук ко гробу Миховила Павлиноваћа — апоетоЛа великохрватске пдеје, пјесника братског раздора и писца „Хрватскјих Разговора" на такову сдаву Срби далматински не могу и не смију ићи, ни као појединци, нн као странка. „Оволико на обавијест наншјим пријетељима, који би сдучајно били још у двоумици о значају овог макарског славља. У осталом, имаћемо прилпке да се изнова на овај нредмет повратимо." ИЗ БАЛКАНИЈЕ Осуђени. Из Цариграда гелеграФНшу 5. о. м. да јс ратни суд свршпо суђсње над окрпв:ћенима за нереде у натријархату у Кум Капу. Гдавни кривац оеућен је на смрт, иетнаесторица су осу1)(:нп на петнаест годнна робије, неторица од шест до десет година. Министарскн савет је иотврдио ову пресуду ратнога суда, и сад ће је поднети још судтану на одобрење.
ИЗ БЕЛА СВЕТА Стогодишњица учитељске школе. Учитељска школа у Соднограду славила је 24, 25 н 26 нр. м. стогодишњицу свога иостанка.
— Умрла од глади. Нека госноћа Валинде у Њу-Јорку, да би сс излечила од неке болести од које је дуго патила, није нашла никакво боље срество но да се обрече на нотпуно уздржавање од хране. Несрећница је умрла четрдееет трећег дана својега поста. — Богата просјакиња. У Цариграду се сједном дамом, која је посетила цркву у Пери, десио овај догађај. По свршетку службе бои:је, на изласку је но обичају била гомила просјака обојег пола. Међу њима је била и јсдна врло .јадно одевена жена. Дама јој удеди милостињу. Али, кад се вратила кући, видела је да се нреварида и сиротици дала турску лиру (23 дин.) Така великодушност нијс јој ишла у рачун, те с тога похпта црквеним вратима, где не нађе тражену просјакињу. Остаде иросјакпње кажу јој адресу те просјакнње и она оде по тој адреси, и нађе њен стан уједном богатом предграђу Пере у својој рођеиој кућп. Ту је дама зачуђено видела иред собом укусно одевену „нросјакињу", којајој је одмах вратила лиру, добивену ногрешно, али је тражила и добида за њу одређене 2 У» паре. Против опадања становиштва. Услед извештаја Лањоа у париској медецинској академији о слабом растењу становништва у Француској, париска штамна не престаје раснрављатн питање о мерама ко.је би ваљало предузстн да се отклони та опасност. Измсђу разних нројеката .,Тан" обраћа пажњу на пројекат ДелаФерјера о установљену нарочитих кредита за борбу с неплодошћу етановништва и о норезу на нежењене, којим би се ти кредити нодмиривади. Предлажу се разне награде плодним матерама, нарочите Фпнансиске привилегије, као ослобођење од нореза; затим упрошћење брачних Формалности, организација лекарске номоћи у седима, упознавање девојака схигијеном. За све то трсба новаца, а он се може добпти само тако ако се уреди порез на нежењене. У Канади и еад се даје сто акра земље ономе, који има дванаесторо жнве дсце. ДелаФерјер налази, да нежењени уживају сад велику „некажњивосг." Некад није било тако. У Шцарти су женске могле хватати нежењсне, вући их у храм Херкулесов и подвргавали их строгим казнама. Платон је желео да нежењени гшаћају казну. У 1 Ј иму, за време ренублике, закони су им одређивали нзвесну казну. Њих су нагонили да се жснс удовицама грађана, који су убијенн у одбрани отаџбине. Август је издао закон којим се еви послови даје же-
ПОДЛИСТАК КРВЈ5Ж ГОДИНА (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОБА) П0БЕЛЕЖИ0 Пера Тодоровић -ж- (1»3) Воз је пролазио преко мог округа, преко познагих места куда сам као ])ак о распусту или о великим празницима ишао из Београда куђи. Очи су биле затворене, па ипак сам јасно видео све те познате пределе. видео сам и ону сгазу што веруга уз брдо, и онај поток где је кочијаш обично застајао да напоји коње, и гранати раст, где смо се обично скидали с кола да поседнмо у дебелом хладу док се коњи издувају. Успомене из детињства оживеше у мени. Спомени одбегле среће гомилали су се на. болну душу. А кроз тај занос чула се јасно лупа и треска гвоздених кола. У мени се породи мисао:
„0 како би лепо било кад би ова кола, како су сад овако захуктана, на један пут налетила на неку провалију, па ту да се сјуре, сломију, раздробе, размрскају, све да оде у парам-парче све да ишчезне у каквом страховитом бездану, где нам више ни гавран кости не би нашао, Тако би бар све на један пут било свршено; престале би све муке, сви болови, и ми бн били срећни и мирни у вечном сну, у ништавилу које је све прогутало". Из Смедерева смо пошли тако око 1 1 / 2 час после поноћи. Вез одмора и стајања јурило се пуна 4 часа. Воз је стао само у Јагодини да узме воде у казан, иа је гонио даље. У расвитак били смо у Параћину. По рачуну и нагађању свију нас, Па раћин је био мета нашег путовања. Сад нам је већ било јасно да нас воде пред преки суд; само што смо ми држалидаје тај суд у Параћину. Пикоме ни на ум није падало да ћемо још тога истог јутра нреко пусте Честобродице морати чак уБољевац, а одатле и у Зајечар. Црни и страшни Зајечар није тада још никоме од нас падао на ум. У Параћину тада још није било жел.
станпце; воз је стао у сред поља, где ,]е била само некаква барака. Један од г. г. ОФицир остане код нас, остала двојнца оду да нареде што треба за наше скидање а јамачно и за размештај по варошким затворима. Уверени да ћемо остатн у Параћину, ми, смо се вајкали само пгго ту немамо јаких пријатеља, пошто у Параћину радикализам никад није могао ухватити чврста корена. Очекивали емода ће нас сад опет раздвојити, као пгго смо били раздвојени у Београду, с тога смо грабили да један другом још по што год кажемо , у колико се то могло уграбити од присутног г. ОФИцира, који није одмицао од нас. Занимљиво је како се сваки од нас за време тамновања у Београду напатио и застрашио био од мрака, јер код свакога се могло видети но парче свеће што је собом понео. Они који су имали внше, делили су с оннма који имају ман.е. Тужан је то био тренутак. Помишљало се да ћемо се сад растати да се можда никад више не састанемо. Бар мени су се ове мисли врзле по глави. (НАОТАВИЋЕ СЕ)