Među svojima : roman

30 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

клела: И беснила гледајући, како она све трпељиво сноси и слуша. 7 5

0 свему томе ни једне једине речи није хтела да проговори с Милом. Шта више као да се бојала да он сам неби што запитао или напоменуо. Па се опет почне вртети око њега и опет запиткивати:

= А би ли још што појео, голубе 2... Да донесем...

— Хвала, — одбија Миле благо, чувајући се да је не увреди.

Поп их готово редовно затицао у таком разговору: њу како нуди, а њега како одбија. И одмах се умеша међу њих и, као неки судија, почне да одређује:

— Нити ти имаш право кад мислиш да је он у мојој кући гладан, а ни он нема право што у мојој кући неће да окуси нешто кад му се нуди... Није гладан, али не смије ни одбијати... Донесидер му три, а можеш и четири, локумића... Толико може појести.

= Али.

= Доста! Ни Соломун не би боље пресудио!...

Приступи, затим, Мили, потегне га, из шале, за ухо и попљеска по образу. Па седне поред њега на постељу и гледа га, гледа дуго...

— Ајсвиђа ти се овђег — усуди се једанпут, са зебњом неком, да запита. — Свиђа, — одговори му. Миле наслонивши се

на њега и као мазећи се.

= И остаћеш 2

= Па. "остаку =

= (Свеосве 2 5

= Тхе... Не бих рекао... Видићемо...

— Видићемо, — сетно изусти и поп. Па обори главу и замисли се. Жао му на Милу, што одмах не вели: „остаћу, нећу никуд од тебе...“ А не сме ништа да каже, ни да примети. Зна како га некад сам одвраћао да не долази овамо. Зна како му кудио касабу. Измишљао свакакве небивалице само да му је омрази... Како '1е сад, наједанпут- да "хвали 2... Шта ће да говориг... Неће ли му се