Među svojima : roman

= МЕЂУ СВОЈИМА_ 5 5 31

Миле сам подругнути, насмејати2... И неће ли ухватити згоду да га баш сада прекори ради Јованке2... Чуо је, зар, и сазнао све... Морао је већ чути... Па шта ако се дигне и викне 2.. Шта, ако и он почне да осуђује 2.

— Лијепо је овђе, лијепо, — једва промуца полугласно, кроз прсте које је држао на устима. — Ниђе љепше!.. Своја кућа... Своје имуће.-. Своји људи...

— Људи ми се не свиђају много, — одговори Миле раскорачив се насред собе, па се поче увијати, ломити и одбацивати рукама као на гимнастичкој вежби. — Ни о чему другом не мисле; него како ће се најести и напити.

— А шта би-ти, брате г — отегнуто запита поп, као чудећи се: откуд је сад ископао и неку крупњу бригу, него ли је брига за јело.

— (Ситни су, плитки, одвише конзервативни. поче Миле страсније. — Без икаквих идеала!

Поп радосно плесну рукама. Кликну:

= Па ти си, брате, школован и научен!.. Греба

и њих да подучиш!.. — Затим додаде лакше, као да поверава какву необичну тајну. — Све су добри људи... Послушни... Како ти хоћеш, тако ће се савијати.

=— А многи су толико надувени, да неће љуцки ни да отпоздраве човјека!..

Поп порумени, збуни се,

= Па... сваки човјек има и својих противника... = промуца, тражећи нешто око себе. — Тако и ја... И ето, можебит' они неће вазда да отпоздраве љуцки... А, вјеруј ми, и то су добри људи... Честити... Миле високо одиже руке, састави их изнад главе и поче се протезати.

— Ја немам нимало воље да њима попујем, рече. — Мени се чини да сам рођен за нешто више, да имам крупњих задаћа- пред собом... Ја бих хтио да се дигнем високо, високо, како ме ситне душе ни запазити неби могле... А ти би зар да ме потпуно окујеш и свежеш овђе...