Narodna milicija

OSNOVNA NAČELA

ADMINISTRATIVNOG POSTUPKA

Potpvkovnik

Zakoni materijalno-pravnog karaktera kao i svi drugi zakoni, donose se zato, da budu izvršeni, odnosno, da budu primenjeni na konkretne slučajeve kakve oni predvidjaju. Od toga na Koji će se način doći do njihove primene, često zavisi i iznalaženje pravog smisla zakona koji se ima primeniti. Otuda nastaje potreba ха ргоpisivanjem pravila kojih se organi imaju držati pri primenivanju zakona na konkretne slučajeve. Ova pravila imaju za cilj kako omogućavanje uspešnog vodjenja postupka, tako i zaštitu prava gradjana. Ta pravila nazivaju se postupkom. Kao što sudovi imaju svoja pravila — postupak u krivičnim gradjanskim stvarima, tako isto i organi državne uprave treba da imaju svoja pravila — postupak kada primenjuju zakon na konkretne slučajeve. Dakle, donošenje jednog upravnog postupka nameće se kao potreba.

Donošenje ovakvog zakona je u zavisnosti od donošenja krivičnog i gradjanskog postupka.

Kao što je napred rečeno, ustavni postupak imao bi da propiše pravila, putem, čije će primene materijalni zakoni doći do ostvarenja. U upravnoj materiji postoji veoma mnogo materijalnih zakona. Na primeni tih zakona radi veliki broj organa uprave iz raznih organizacionih jedinica. Upravni postupak bi imao da propiše takva pravila koja bi bila zajednička za sve te organe i prilikom rada na primeni svih tih maferijalnih zakona. U tome se izražava opšti upravni postupak, pa se on stoga naziva opšti upravni postupak.

I pored težnji da se takvom postupku da sveobuhvatan opšti karakter, a to znači da se njime propišu takva pravila koja će omogućiti primenu što većeg broja materijalnih zakona, ipak je nemoguće sve to uklopiti u jedan zakon. Ima, izvesne maferije koje spadaju u oblast upravne maferije, ali koje neizbežno zahtevaju jedan osoben način rada, jedan osoben postupak. Kod carine koja se odredjuje prilikom uvoza robe, postupak svakako mora biti drukčiji nego što je postupak izdavanje dozvole državnim frgovačkim preduzećima da mogu prodavati vatreno oružje, municiju i eksplozivna, sredstva. Dakle, za ovakve zakone koji odredjuju posebne maferije mogu se pravilno primeniti samo putem posebnih postupaka. To znači, da jedan pravni postupak ne može biti opšti u tom smislu što će se po njemu raditi baš o svakoj materiji. Ali, kod postupanja po svakoj od ovih posebnih materija pojavljuju se izvesna pitanja postupaka koja su istovetna sa pitanjima postupka kod drugih materija. To znači, đa se i kod ovih posebnih materija koje imaju svoje posebne postupke primenjuje opšti postupak u

svim pitanjima koja nisu regulisana odredbama iz posebnih po-

stupaka.

Napred je rečeno da mi još nemamo zakona, o opštem upravnom postupku, jer je njegovo donošenje vezano sa donošenjem krivičnog i gradjanskog postupka. Iako nemamo ovog zakona, možemo Zapaziti da naša uprava ipak radi i da rad raznih organa uprave nije sasvim raznolik, već naprotiv pokazuje izvesnu ujednačenost. To dolazi otuda što — iako nema zakona — postoje izvesna načela koja su propisana bilo u Ustavu bilo u drugim zakonima, kao što su: Osnovni zakon o prekršajima, Opšti zakon o NO, koja su praksom uvržena i jedino moguća u jednoj državi uredjenoj na istinsko demokratskim principima, u kojoj gradjani uživaju puna prava i gde se interesi pojedinaca i države ne mimoilaze nego naprofiv poklapaju. Osnovna načela u administrativnom postupku bila bi:

1. Načelo zakonitosti.

ČI. 8 Ustava kaže da »svi akti organa državne uprave i organa pravosudja moraju biti osnovani na zakonu«. Kad. se u Ustavu kaže da akti moraju biti osnovani na zakonu, a pošto akt ima svoju materijalnu i svoju formalnu stranu, to znači da akti moraju biti zasnovani na zakonu kako u malferijalnom, tako i u formalnom pogledu, dakle, i u pogledu postupka. Pri primeni zakona može se dogoditi da se naidje na nesaglasnost izmedju zakona saveznih i

republikanskih, a zatim na nesaglasnost izmedju zakona s jedne

DIMITRIJE PETRIČĆEVIĆ

strane i uredbe, upuistava, naredbi ili rešenja s druge strane. U prvom slučaju prevagu imaju savezni zakoni nad republikanskim po čl. 46 Ustava, a u drugom slučaju zakon ima prevagu nad uredbom, uputstvom, naredbom ili rešenjem, jer svi ovi akti donose se radi primene izvršenja zakona, pa im stoga ne mogu profivrečiti. Načelo zakonitosti u postupku, s obzirom na mogućnost ovih nesaglasnosti o kojima. je bila reč, znači, da prava koja su gradjanima priznata zakonima, ne mogu biti povredjena, zbog primene propisa manje pravne snage, nego što je zakon. Organ upravljanja koji vodi postupak dužan je poštovati ta prava gradjana, jer bi inače povredio zakon, pa mu akt ne bi bio osnovan na zakonu.

2 Načelo jednakosti.

U čl. 21 Ustava propisano je da su svi gradjani pred zakonom jednaki i ravnopravni, bez obzira na narodnost, rasu i veroispovest. Ustav se nije zadržao samo proklamovanjem ovog načela jednakosti, već ga je obezbedio odredbom po kojoj je protivan Ustavu i kažnjiv svaki akt kojim se gradjanima daju privilegije ili ograničavaju prava na osnovu razlike u narodnosti, rasi i veroispovesti.

3. Načelo javnosti i kontradiktornosti.

Ako se postupak vodi tajno, bez prisustva stranaka, stranci može i nehotice biti povredjeno pravo. U interesu je i stranke i samog postupka da se postupak vodi javno što znači u prisustvu stranke i uz saslušanje stranke ili stranaka, i svedoka, veštaka gde je to potrebno. Stranka, dakle ima. pravo da prisustvuje raspravi po svojoj stvari i da bude saslušana. To pravo stranke stvara za organa uprave dužnost da stranci omogući prisustvovanje raspravi. Samo prisustvovanje ne bi bilo korisno, ni po postupak ni po stranku, ako se stranci ne bi dala mogućnost da se sa svojim pređmetom prethodno upozna, a zatim ako ne bi unapred bila obaveštena o danu i času rasprave. Stoga je dužnost organa Uprave da stranci omogući pregled spisa i da je na vreme pozove na raspravu.

Ovo načelo može imati izuzetak u slučaju gde je jasno да će rešenje biti povoljno po stranku i bez njenog saslušanja. Javnost i kontradiktornost postupka je ustanova, kojoj je zadatak da omogući donošenje pravilnog rešenja i da obezbedi prava stranke. Medjutim, ako je u izvesnom slučaju nesumljivo đa se saslušanjem, stranke neće ništa dobiti u pogledu samog postupka, a s druge strane da će rešenje biti u korist stranke, onda nema razloga da se stranka poziva i saslušava i da se time postupak odugovlači.

Ako je u pitanju slučaj gde ima dve i više stranaka sa suprotnim interesima i zahtevima rasprava će se morati održali i na njoj saslušati sve stranke.

4. Načelo nadležnosti.

U materijalnim zakonima obično se kaže koji će organ raditi u odnosnoj materiji. Time se za te organe konstituiše nadležnost. Nadležnost, dakle, mada spada u pitanje postupka, ne propisuje se opštim zakonom o postupku, već posebnim materijalnim zakonima. Za organe kome je izvesan posao dat u nadležnost, znači ovlašćenje da u tome poslu radi. Ovo ovlašćenje za njega pretstavlja pre svega dužnost, u sledstvu kojeg on mora da radi poslove stavljene mu u dužnost, on ne može odbiti da u tim poslovima radi. To ovlašćenje za njega znači i pravo da baš on, a ne ko drugi, u tim poslovima, radi. Prema, tome, ako je u izvesnom poslu ргор!sana nadležnost jednog organa, onda taj posao mora raditi baš onaj organ i ne može ga raditi neki drugi organ. Na ovaj način se obezbedjuje da po svakom poslu ima, ko da radi, a zatim da po jednom poslu može raditi samo jedan nadležan organ. Kad toga ne bi bilo, izvesni bi poslovi ostali neuradjeni, zato što nema ko da ih radi, a po drugim poslovima bi radilo više raznih organa, čija bi rešenja mogla, biti različita. Nadležnost je načelo kojim se jedno i drugo onemogućava.

U materijalnim zakonima kojima se odredjuje koji će organi biti nadležni za rad po odnosnoj materiji obično se odredjuje samo