Narodna milicija

stvarna ili materijalna nadležnost tih organa. Medjutim, mesna i teritorijalna nadležnost se odredjuje ili opštim zakonom о роstupku, ili pak organizacionim propisima. Na taj način se tačno odredjuje koja je jedinica iz jednog organizacionog sklopa nadležna za rad po jednom odredjenom predmetu iz izvesne matferije. Ali i pored propisa o nadležnosti koji su obično precizni, može se dogoditi da se dva organa smatraju nadležnim za rad po izvesnom predmetu. To je pozitivan sukob nadležnosti. Obrnuto može se dogoditi da se dva ili više organa od kojih jednome sigurno pripada u nadležnost rad po izvesnom predmetu, oglase nadležnim. To je negativan sukob nadležnosti. U slučaju sukoba nadležnosti kako pozitivnog tako i negativnog, sukob raspravlja po pravilu onaj viši organ koji je zajednički organima koji su došli u sukob.

5. Načelo dvostepenosti. U vezi sa nadležnošću stoji načelo dvostepenog rešavanja. Po

jednoj materiji može biti nadležan niz viših i nižih jedinica iz једnog organizacionog sklopa. Medjutim, rešenje nadležnog organa koji radi u prvom stepenu nije konačno. Protiv takvog rešenja može se podneti žalba (čl. 39 ustava). U pojedinim zakonima se obično kaže da se žalba može podneti. Ali i kad to ne bi bilo rečeno, pravo žalbe ipak postoji, jer je priznato Ustavom. S toga se u praksi žalba prima protiv rešenja u kojima se radi o primeni i onih zakona kod kojih nije izričito propisano pravo žalbe. Žalba izaziva rešavanje organa neposredno višeg od onoga koji je donet u prvostepenom rešenju. To znači da prvostepeno rešenje ne pretstavlja poslednju reč administracije po stvari o kojoj se u rešenju radi. Medjutim, ako je žalba podneta i drugostepeni organ doneo po njoj rešenje, ono tek pretstavlja poslednju reč administracije, jer protiv drugostepenog rešenja nema mesta daljoj žalbi. Sa drugostepenim rešenjem postupak se po pravilu iscrpljuje.

Kao što se vidi, drugostepeno rešenje, nije redovno, već zavisi od žalbe. Kad žalbe protiv prvostepenog rešenja nema, onda nema ni drugostepenog rešavanja, tako da je postupak okončan donošenjem prvostepenog rešenja i istekom roka za žalbu. A kad je postupak okončan i to bilo donošenjem drugostepenog rešenja, bilo pak, donošenjem prvostepenog rešenja i istekom roka za žalbu

u kome žalba nije izjavljena, onda rešenje dobija pravu snagu i naziva se pravosnažno rešenje.

6. Načelo racionalnosti.

Ovo je načelo propisano na izričit način u čl. 80 Opšteg zakona o NO i čl. 95 Osnovnog zakona o prekršajima, gde je rečeno da administrativni postupak izvršnih odbora, i ostalih organa uprave, mora biti uspešan, brz, jeftin i izveden sa što manje radne snage i vremena. Postupak ima za cilj utvrdjivanje činjenica i na taj način omogućava pravilnu primenu zakona. Prema tome, u toku postupka moraju se ispitati i utvrditi činjenice, ali samo one koje su od uticaja za primenu zakona. Pored toga što se sam postupak mora voditi brzo, i samo ograničevanje postupka na činjenice, koje su od uticaja, čine postupak bržim. Ovo je naročito došlo do izražaja, u stavu 2-om čl. 95 Osnovnog zakona o prekršajima, gde je rečeno, »dokazivanje će se ograničiti na činjenice koje su bitne za utvrdjivanje materijalne istine«. Za utvrdjivanje činjenica često se moraju obaviti izvesne radnje. Ovde važi izloženi princip, po kome se od jednog: niza radnji. koje bi se mogle obaviti, imaju obaviti samo one koje vode tačnom utvrdjivanju činjenica. Sve te radnje imaju «se obaviti na najbrži način, jer se time postiže i brzina u postupku, a i manja upotreba radne snage, vremena i troškova. Kako je postupku cilj pravilno utvrdjivanje činjenica, brzina u rađu, koja bi imala, za posledicu nedovoljno utvrdjivanje činjenica, promašila bi sam cilj postupka. Prema tome, zbog brzine koja se traži, ne sme Se propustiti ni jedna radnja koja je potrebna za utvrdjivanje činjenica.

Propisi čl. 80 Opšteg zakona o NO, i čl. 95 Osnmovnog zakona o prekršajima, koji sadrže načelo racionalnosti postupka i nalažu brzinu, kao jeđan od elemenata toga načela, hoće u stvari da isključe iz administrativnog rada pojavu, koja se naziva birokratizam. Obavljanje radnji koje za utvrdjivanje činjenica nisu potrebne, ili utvrdjivanje činjenica, koje za rešenje stvari nisu potrebne, pretstavlja birokratizam i odugovlačenje, a to se u svakom slučaju mora sprečiti. Medjutim, da bi se znalo, koje je radnje potrebno obaviti, da bi se utvrdile činjenice, i koje je činjenice potrebno utvrditi, da bi se zakon mogao pravilno primeniti, potrebno je dobro poznavati i zakon i sam predmet.

SPROVODJENJE LICA

Pukovnik MILORAD STOJKOVIĆ

Za sprovodjenje jednog ili više lica, koja su lišena slobode, radi ргедаје nadležnom državnom organu odredjuje se sprovodna patrola. Pripadnici NM rasporedjeni u patroli snose punu odgovornost za izvršenje zadataka sprovodjenja lica u mesto naznačenja i predaje nadležnom državnom organu. Pripadnik NM koji vrši službu sprovodjenja lica treba da se pridržava sledećeg:

1. Nadležni državni organ, koji je naredio sprovodjenje lica, predaje vodji patrole uputni akt, spisak oduzetih stvari sprovodjenika i hranu za njega do mesta naznačenja.

Vodja patrole, uverava se da li je sprovodjenik zdrav i Sposoban za put i dobro odđeven i obučen prema godišnjem dobu i udaljenosti mesta predaje.

Ne mogu se, po pravilu sprovoditi bolesna, lica i trudne žene koja su nesposobna za put. Takodje se ne mogu sprovodifi ni lica koja nemaju najpotrebniju opremu usled čega ne bi mogla izdržati putovanje ili bi ovo narušilo njihovo zdravlje.

'wmobolna lica, obavezno sprovoditi u kolima, starati se da su kola, zatvorena i sprovodjenju da prisustvuje i sanitetsko lice.

Sprovodjenje se vrši prevoznim sredstvima, a peške samo ako ne postoji mogućnost korišćenja prevoznih sredstava. Koja če se prevozna sredstva upotrebiti za sprovodjenje lica odredjuje nadležni državni organ koji izdaje nalog za sprovodjenje lica. Patroli, koja vrši sprovodjenje lica na prevoznim sredstvima, izdaje se objava za vožnju.

U koliko se sprovodjenje vrši peške, od jedne jedinice NM do druge, prijemna jedinica obavezno potvrdjuje prijem sprovodjenika i u potvrdi o prijemu navodi pojedinosti u vezi sa prijemom, kao: da li je sprovodjenik zdrav, da li se on žali na postupak pripadnika NM i da li su lične stvari sprovodjenika u redu i punobrojne.

8

Prijem sprovodjenika u prijemnoj jedinici, vrši starešina jedinice ili njegov zamenik, a u njihovom otsustvu dežurni. Prijem sprovodjenika u jedinicama NM vrši pored starešine jedinice ili njegovog zamenika i naročito ovlašćeno lice.

2. Broj pripadnika za službu sprovodne patrole odredjuje nadležni starešina jedinice NM. Ovaj broj zavisi od načina Sprovodjenja (peške, prevoznim sredstvima), broja lica koja će se sprovoditi i stepena njihove opasnosti, bezbednosti kraja kroz koji će se vršiti sprovodjenje, mogućnosti prepada na patrolu radi oslobodjenja sprovodjenika i od drugih okolnosti koje se mogu pojaviti u svakom konkretnom slučaju.

Vodja patrole primajući sprovodjenika upoznaje se sa njegovim ličnim podacima, proverava lični opis pojedinaea i uverava se da li lična oprema i stvari sprovodjenika odgovaraju svima, podacima u aktu sa kojima se upućuje.

Pre sprovodjenja nad sprovodjenikom obavezno se vrši pretres. Ovaj pretres mora biti potpun tako da ni jedna stvar (odeća, obuća, rublje, lični prfljag itd.) koja pripada osudjeniku i koju on nosi sa sobom ne bude nepregleđana od strane pripadnika NM. Prilikom pretresa oduzimaju se sve stvari koje sprovodjenik ne sme nositi sa sobom. Oduzete stvari vodja patrole popiše i zajedno sa Sprovodjenikom predaje ih uz potvrdu nadležnom državnom organu kome se lice upućuje.

Od sprovodjenika obavezno se ođuzimaju i sve stvari kojima . bi mogao izvršiti napad na patrolu, bekstvo ili samoubistvo.

Pošto je patrola izvršila sve radnje predostrožnosti i vodja patrole od nadležnog organa primio poirebna dokumenta, pripadnici NM u prisustvu sprovodjenika pune oružje. Vodja patrole saopštava sprovodjeniku da sluša naredjenja patrole, jer će u protivnom kao i u slučaju otpora, napada ili bekstva patrola upotrebiti oružje.