Narodna milicija
9 МАЈ
ДАН ПОБЕДЕ
Пре три године је сломљена и на колена положена добро опремљена фашистичка машина, чију су капитулацију потписали генерали који су до пре кратког времена сањали о господарству светом. Дан пораза фашистичке Немачке проглашен је даном победе,
То је дан славља победе над највећим крвником који се у историји помиње, велики дан славе свих трудбеника света, дан који је историја забележила најкрупнијим словима. То је дан којим је обележен пад силе која је покушала унатраг вратити точак историје, која је покушала сатрти и уништити све прогресивне снаге човечанства, која је покушала да поново успостави робовласнички поредак и оствари владавину »над човека« рођеног у главама шупљоглавих немачких идеалистичких филозофа. 9 мај 1945 године је дан победе над фашистичком звери, чије је кужно тело, у славним биткама од Москве, Стаљинграда, Лењинграда и других безбројних градова и села свете земље социјализма, па до бедема. Берлина и Токоја, смрвљено у прах и пепео.
За разлику од осталих ратова, 11 светски рат у свом почетку одвијао се доста необично и у многоме је личио на шетњу. Шетња немачке армије по Европи разликовала се од других туристичких излета само по томе што су у тенковима, камионима и осталим војним превозним средствима возили се надувени фашисти, обучени у војничка одела и наоружани до зуба. Ова шетња је имала карактер рата само зато, што су побеснеле немачке звери успут пуцале, убијајући најчешће голоруки, незаштићени и немоћни народ покорених земаља. Многобројни лешеви који су остали иза њих, чинили су једино обележје рата у овом походу, иначе без тога ова комедија би се могла назвати само шетњом. Петоколонашка буржоазија је својом издајничком политиком успела да паралише свани отпор обезглављеног и проданог народа, који у највећем броју случајева о свему овоме није знао ништа, и тек пошто је читава ствар свршена, успео је да схвати, да је по среди подла издаја од стране његове државне управе, чија је већина чланова у то доба пировала заједно са немачким генералима на гозбама и банкетима, понизно им придржавајући скуте упрљане од крви сопственог народа. Тако је квислиншко-сателитска група издајника пронашла свој пут и место у табору фашистичке средине.
Кад су главешине немачког фашизма мислиле да се посве сигурно умртвили искрвављено тело Европе које се од запобивених рана неће уопште опоравити, кад су мислили да су потпуно осигурали коришћење читавог економског потенцијала Европе за свој рачун, кад су поверовали да су створили »европску тврђаву новога поретка« од покорених земаља Европе, извршили су вероломни и мучки напад на Совјетски Савез. Подмукло и мучнки како је то својствено само фашизму, извршили су напад на тврђаву социјализма, правде и јединог заштитника међународног пролетаријата. Занета застарелим схватањима војних теоретичара прошлости, немачка команда мислила је да ће и овај сукоб решити »муњевитим ратом«, изненадним и застрашујућим муњевитим налетом на читавој линији фронта.
Међутим требало је, да шупљоглави фашисти прекораче границу земље социјализма, па да тек тада увиде ништавност своје »капларске стратегије« и на својој кожи осете да су се преварили у рачуну. Преласком границе СССР, престале су шетње —— настао је рат. Отпочела је борба на живот и смрт. Фашистички лешеви почели су ђубрити пространа поља земље социјализма.
На граници социјалистичке земље фашистичку руљу сачекала је Совјетска армија, армија створена од радника и сељака. Сачекала их је свесна борбена снага, дело огромног социјалистичког колектива. Армија васпитана од стране и у духу великог Лењина и Стаљина. Армија која се ковала и јачала у борби са страним интервентима, унутрашњим непријатељима и издајницима. Армија која је своју војничку вештину стицала кроз победе и привремене поразе. Армија чији корени датирају још из доба Александра Невског, Димитрија Донског, Суворова, Кутузова и других славних војсковођа, а чији је стварни творац и оснивач велики Стаљин. Стаљин је совјетској армији дао основне поставке стратегије, танктике и ратне вештине, као и основне поставке о узајамном односу стратегије и тактике, о значају сваког рода војске у савременом рату и о значају свих родова војске скупа. У доба када се трубило до заглушивања, да рат решавају авиони, тенкови и загушљиви гасови, стаљинска школа стајала је на гледишту да се победа може постићи најпрецизнијим и најдоследнијим садејством свих родова војске, а не само овим или оним њеним делом. Ко је у праву био,
4
Генерал-мајор НИКОЛА БОЖАНИЋ
показао је 1 светски рат. Данас такође постоје некакве теорије о атомској бомби којој се приписује чудотворна моћ, а којој је друг Стаљин дао ову ратну вредност: »Ја не сматрам атомску бомбу тако озбиљном снагом како је сматрају извесни политичари. Атомске бомбе имају за циљ да застраше људе слабих живаца, али оне не могу да решавају судбину рата...« Тако, што време даље одмиче, све више се увиђа сличност »теорије муњевитог рата« са данашњим »теоријама« о вођењу рата путем атомске бомбе. На супрот стаљинском учењу, стајала је теорија немачке школе која није имала разумевања за односе између стратегије и тактике, која није познавала значај ратне вештине и која је у први план стављала тактичке успехе, успехе који су постизавани по скупо плаћеној цени, тако да је свака победа била »пирова« победа.
Совјетска армија која је најбрижљивије одгајана руком Лењина, Стаљина и Бољшевичке партије, армија која је у себи носила најплеменитије садржаје социјализма, показала се као најстрашнија сила у борби против фашизма. Она му је скршила кичму и у прах сатрла његову освајачку хорду, тзв. оружану снагу Велико - Немачког Рајха. Ова чињеница данас није никаква тајна; ко је уништио немачку фашистичку силу, ко је поднео највећи терет противу фашистичких агресора и њихових помагача, познато је данас читавом свету. Многољудна и добро опремљена Совјетска армија уз надчовечанске напоре на својим херојским плећима донела. је човечанству слободу и мир — мир који и сада попут најбуднијег стражара чува и снажи.
Премда се Ш светски рат водио између фашизма и његових сателита са једне стране и демократских савезничких снага са друге, терет рата није равномерно подељен на све савезнике, како би то код правог савеза требало да буде, главни терет рата сваљен је на СССР и на његов рачун су се извукли поједини савезници.
Такође је позната чињеница да је до отварања другог фронта који је требало отворити негде иза леђа хитлеровских снага, није дошло све до пред крај рата, иако се врло добро знало да би његово отварање значило спас милиона људи од смрти и фашистичког терора. Реакционарно руководство западних савезничких сила намерно је задржало отварање другог фронта, наравно по логици и рачуници која им је својствена и која им лежи на срцу, а у намери да се Совјетски Савез што више истроши у рату и да после при стварању мира буде немоћан да заштити своје интересе и интересе малих народа. Одуговлачење отварања другог фронта претстављало је директно и непосредно помагање сила осовине, то је била припрема за послератну пљачку и поробљавање немоћних народа. Отварање другог фронта на споредном правцу, то јест на југу Европе, доказ је да је руководство западних сила, под притиском сопственог народа и из бојазни да против себе не окрене читаво слободољубиво човечанство које је почело сумњати у њихову савезничку исправност, морало нешто да учини. А кад се је већ морало, тада је створено ово привидно ратиште, како би се на тај начин заварале и задовољиле демократске масе света. Какво је ово ратиште било, речито говоре губици Немаца на том фронту који су за читаво време били равни губицима које су Немци трпели само за неколико дана рата на Источном фронту. Подвалити слободољубивом свету, подвалити својим савезницима који су се херојски борили, а не ангажовати веће фашистичке снаге на себе, били су циљеви отвореног Јужног фронта. Јужни фронт поред овога имао је и други циљ. На југоистоку Европе у неколико земаља још од самог почетка окупације тих земаља, вођена је народноослободилачка борба са надчовечанским хероизмом. Како садржина и карактер борбе у овим земљама нису ишли у прилог реакционарном руководству западних сила, они су сматрали да им Јужни фронт може послужити као замка за стискање врата народима који се буду ослободили фашистичког окупатора. Јужни је фронт за њих требао да буде џелатска омча, баш онако и по рецепту, како је то изведено у Грчкој. Јужни фронт је био оштар мач у рукама западноевропске реакције за сечење глава онима који буду тражили потпуну слободу и независност. Створено стање у Грчкој, Трсту, Корушкој, провокације у Албанији и Бугарској језгровито говоре о извесним »споредним« задацима Јужног фронта.
Стуб народноослободилачких покрета у Југоисточној Европи била је наша земља у којој се од почетка окупације водила неравна и надчовечанска борба између фашистичког окупатора и његових најамника са једне стране и слободољубивог патриотског дела наших народа с друге стране. Народноослободилачки покрет у нашој земљи организовала је Комунистичка партија Југославије