Narodna skupština

СТРАНА 522

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

нревари државу. Кад је у члану 10 Устава вазато: да ником не може судити ненадлежан суд, а у чл. 148 Устава, да се не могу установити комиснје за суђење; и кад смо за сва друга права тражили гарантије у Уставу, онда ми је чудо, за што за ова превара према држави ; ви сад уставновљавате комисију за суђење и то онда, кад је држава парнична страна. Парничари су царински чиновници, који су заинтересованп; а и сведоци, који сведоче, и они су заинтересовани, јер ће и онп имати једну част од глобе, на коју неко буде осуђен. Ја не могу да разумем господу правнике, за што ћуте, кад се тако ради, — о томе они треба да говоре. Еад смо тражили у чл. 9 Устава, да истражни судија има да донесе ретење о притвору, које решење има првостепени суд да расмотри, п кад решење о стављању под суд има да расмотри касација — онда ми је чудно, да се преко овога прелази и дозволи, да се створи једна комисија, чији су чланови и парничари и судије; и за што њима да се дозволи, да могу осудитн преко године дана затвора и преко 30 талира новчане казне, и ако закон каже, да такве судије не могу да суде за преступе, за које казна може да буде од три дана до године затвора, новчана казна може да буде преко 15.000 дин. и то, да се плати не само трећином имања као код осталих замена, већ свим имањем. И кад редовним судовима не дајете да могу да досуде новчану казну већу, но што је трећина имања осуђеноме, онда за што дајете овим комисијама, да могу некоме цело имање да продаду ? За што таква драконска мера за оне, који хоће државу да преваре? Они не краду, већ хоће нешто да извитопере и да тако преваре државу. Па то раде и друге варалице ! Па кад сте за њих одредили редовне судове, овда за што то п овде да не учините ? Ако је ко варалица, нека иде пред суд, који ће га осудити по кривичном закону. Немојте да му суди онај, који ће имати вајде од тога, ако онај човек буде осуђен. Менп се чини, да је ово озбиљна ствар и, овако радећп, ми ево данас, по шестп пут газимо Устав. Л.епи су разлози, које г. министар финансија износи, да су то фискалне мере; али и овде треба да је личност и имање огарантовано п ујамчено судовима. У овом случају, држава је приватан човек као и други човек, и кад неко хоће да је превари, ми онда треба да дајемо судовима да суде, да ли ће се раскопати дом једнога грађанина или не; да ли ће он отићи на робију или затвор; и да ли ће његова фамилија, не могућп ништа да привреди, можда цркавати од глади. Ја вас молим, да имате на уму, да је ово озбпљна ствар и да Је противно чл. 148 Устава, да законодавна власт може установитп једну судећу комисију; а ми овде образујемо судећу компспју; ми силазимо са земљишта Устава, а то је, да се не крећемо у границама Устава, и да нашим законима Устав газимо. Известилац Јован С. Јовановић — Молим вас, господо, није ово први пут, да г. Рајовић устаје да говори у начелу против овакове законске одредбе. Овој сесији скупштинској изнети су више пројекта законских као : о трошарини, општој царинској тарифи, дакле закони финансијске природе, измена и допуна појединих чланова поменутих закона, као п овог, морала је следовати, а последица је од закључених трговачких уговора. Г. Рајовпћ је ове исте разлоге, протпв овакове законске одредбе, изнео и приликом претреса закона о трошарини и ви сте, господо, том приликом а и сада чули разлоге појединих народних посланика као и г. мпнистра финансија, да има места оваквој одредби законској. Нека ми је дозвољено да на говор г. Рајовића учиним само једно упоређење, он вели: треба сваком оставити право слободе; слобода треба да је огарантована и код ових закона, као што је у законима политичке ирироде. Г. Рајовпћ треба да зна, кад какав разбојпик учини какво зло дело, одговоран је по кривичним законима, и ако се такав разбојник не могне да ухвати, онда се такав разбојник огласи, од страпе среске власти за хајдука, у том случају даје се право свакоме грађанину да таквог разбојнпка може убити и ако није саслушан ни суђен, ово је оправдано и чини се за то, да се друштво од једногзла, одједне невоље спасе. Према

томе и у овом случају треба прпзнати, да један кријумчар, кад хоће да украде од државе, правда захтева, да се мало строжије драконске мере могу унотребптц нрема њему, како би се том злу стало на пут, те да им се не да прилнке да другп пут чпне таква дела, која могу донети велике штете државним приходима. Ја мислим, да нема места говору г. Рајовића, н да би требало примити овај предлог у начелу. Сима Костић — И ако се овде води пачелна дебата о пројекту г. министра финанснја, те према томе није имало места говору г. Рајовића о оном специјалном наређењу. Ио само жесхина, којом је говорио о тој тачци, изазвала ме је, да проговорим неколико речи. разуме се, специјално о овој тачци којој, као што рекох, требало бп да буде место, кад дође на ред специјални претрес. Г. Рајовчћ стојн са свим на погрешпом земљишту кад вели да и овакве крпвпце, које су познате у нравној науци као крпвице 8ш ^епепз, да п оне дођу цод судску надлежност п да греба за њпх да важе сви прописи, који су предвиђени у општем кривичном поступку. Оваквог рода кривице по свима законима и код других држава пскључене су од надлежности судске; то је сваком позпато, а мислим и г. Рајовићу. Кад би се и на кривице оваквог рода примењивала теорпја доказом срестава, која је усвојена у нашем кривичном поступку, онда бп значило написатп нешто да се осигурају државни пнтереси, а другом руком збрисати то псто. Ако бп се дакле теорпја доказних срестава усвојена у кривичном постуику примењивала и на ове фискалне крпвице, то би апсолутно било немогуће да се ма какав крпумчар ухвати и да се подвргне казни законом предвиђеној. Као што је познато, сваки кријумчар, којп хоће да кријумчари, добро се узима у памет и неће да то дело вршп пред сведоцима, него једино је финансима остављено да хватају кријумчаре на делу, кад хоће једну ствар да шверцује, или по сазиању да му претресом куће може кријумчарску робу да нађе. У оба ова случаја, по закону, који се иредлаже, ово је потпун доказ за кријумчарлук, док, кад би се ова ова дела судила по општем кривичном поступку, ово не бн бпо потпуи доказ, но само основ нодозрења и кријумчар би се ослободпо, ма да је ствар укријумчарена, код п>ега нађена. Дакле то је једини основ, који је и у свима државама примљен да се оваквог рода кривице, које су засебног рода, да се ннкако не стављају нод надлежност судску, него нод надлежност оних чи новника, којима Је стављено у дужност да врше надзор п то једино у цељи, да се што јаче осигура државна каса од оних, који хоће да је арају п отимају. Позивањем на Устав, да се овим Устав гази, ја не налазим ни у колико да има оправдања говор г. Рајовића, јер баш по чл. 147 Устава. (Рајовпћ: „по чл. 148, црочитајте 8 ). И ја велим баш по том члану, који стоји у вези са чл. 148, нема основа говору г. Рајовића да се ово не може установити. По овој одредбп Устава Скупштина има права да-издаје закон и ирописујући казне, она у исто време прописује и сам поступак, како се и од кога има примењивати закон, и ко ће казпу изрицати. Дакле, не стоји овде да се мења судска надлежност, она која је Уставом предвиђена за оспгурање, која штити државну касу и личну имовину и безбедност код појединаца, а и све што је предвиђено у општем кривичном поступку. Кривице овог рода никако не могу доћп под одредбе, које је прописао наш општи кривични закон, а за које су ио Уставу заиста и надлежни државни судови, већ ове кривице, па и оне, што су предвиђене у закону о монополу дувана и царинском закону, као кривице особеног рода, засебне су и казне н надлежност њпхова. Према овоме, ја мислим, да говор г. Рајовића, који је с таком жестином управљен, у главном своди се на то, да се мало више популарише код оннх, који немају довољно разумевања о овакој ствари, а да је мало више водио рачуна о ономе, што се дешава и што постоји и код других народа, који куд и камо на вишем ступњу културе и образованости стоје, него што ми стаЈ 'имо, он не би онако говорио. Драгомир Рајовић — Господо, то дељење криваца, као да за једне кривце требају судови и судске гаранције а за