Narodno blagostanje

4 О тобар 1030. -

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 627

skom oceanu, razvijanje ustanove prinudnog ravnanja, prenesene iz italijanskih gradova, nastavlja se u Francuskoj i već sredinom 17 stoleća nalazimo | vrlo detalino obrađenu u Ordonnance od 1673, da iz nje uđe u Code de Commerce od 1807 i odatle u zakone o stečaju svih država.

Ravnanje se vršilo pre otvaranja stečaja, da se ovaj izbegne, u stečaju da se prekine stečajno postupanje. Ono prvo ie uvek bilo uz saglasnost svih роуепlaca, ovo drugo, kad do opšteg sporazuma nije moglo doći, voljom većine poverilaca. Većina koja se za to tražila bila je različna.

2. Printtidno ravnanje ti stečaju i van stečaia.

Otvaranje stečaja nad imovinom iednog dužnika preistavlia uvek gotovu štetu za njegove poveriOce. Zbog toga su poverioci uvek tražili sretstva da tu štetu smanje. Pored ostalih načina da se u tome pomognu, oni su i u zakonodavstvu gledali jedno pouzdano sretstvo za to. Iskustvo im je pokazalo da konačna rasprava stečaja rasprodajom stečajne imovine i podelom među poverioce, i onda kad je izvođena po odredbama naiboljeg stečajnog zakona, od strane naisavesnijih upravitelja mase, i najbrže mogućn0o, donosi uvek mnogo štete i dužniku, i poveriocima i zajednici. Zbog toga su poverioci uvek više voleli razumno ravnanje sa dužnikom nego rasprodaju stečajne imovine kao korisnije po svoje interese. Ali, kako se među poveriocima uvek nalazilo ljudi, koji su se svakom ravnanju uvek opirali bilo iz zle volje, tvrđoglavosti, ili iz težnje da za sebe, mimo ostale poverioce, izvuku osobite koristi, to se od rana pojavila potreba, da se takvi poverioci nadglasaju

od većine, da se silom zakona potičine volji većine Dpo- | verilaca. Još u rimskom pravu je bio primenjen princip , važenja volje većine u olakšicama, koje poverioci daju dužniku, pa je taj princip, kao što je rečeno, našao svoju punu primenu u statutima italijanskih gradova srednjeg veka, a po tom preko Ordonhnance Louis XIV u zakonima svih zemalja. Tako dužnik nije više dolazio u iskušenje, da jednom tvrdokorijem poveriocu plati sve što traži, да mu poravnanie s drugima ne bi propalo, a svi poverioci su time osigurali jednako postupanje za 5уе, једnake koristi za sve, i najveće koje su prema stanju dužnika mogućhne.

Pored ove institucije prinudnog ravnanja u stečaju, koja je stara koliko i sam stečaj, novije pravo poznaje i prinudno ravnanje van stečaja. Isti razlozi i isti interesi, koji su poverioce načinili pristalicama prinudnog ravnanja u stečaju, dejstvovali su i na uvođenje nove institucije: prinudnog ravnanja van stečaja. Ona je uvedena na traženje poverilaca, jer su |e smatrali kao korisnu po sebe. Pod izvesnim uslovima, koje dužnik ima da ispuni, sud po jednom propisanom postupku stavlja poverioce u položaj, da zakonom propisanom većinom odluče o predlogu za ravnanje podnesenom od strane dužnika, koji je dopao u teško materijalno stanje, pre nego što bi mu se otvorio stečaj i u celji da bi se izbeglo otvaranje stečaja.

· 1 jednu i drugu instituciju poznaie naše zakonodavstvo. Prvu, još od prvog zakona o stečaju, drugu od skora. I jedna i druga dobile su, u najboliem značenju reči, svog izraza u novom Stečainom zakonu i Zakonu o prinudnom poravnanju van stečaja od 22. novembra 1929.:godine. ~ · | | - |

3. Рејвфуо ривидпог гаупанја. | _ Može se reći, da su u glavnom dva dejstva pri-

vraća dužniku pravo da slobodno upravlja i raspolaže svojom imovinom (ако је stečaj bio otvoren); i 2. proizvodi promenu u tražbenim odnosima dužnika i njegovih poverilaca (bilo da je došlo do stečaja, bilo da je bio otvoren samo vanstečajni postupak). Nas u ovome slučaju interesuju samo obligatorni odnosi, koji su prinudnim poravnanjem nastali između dužnika i njegovih poverilaca.

Poravnanje sadrži izvesne koncesije, koje poverioci daju dužniku. One se obično sastoje u odlaganju rokova plaćanja i, najčešće, H otpuštanju jednog dela daga. Od ove dve, interesuje nas druga, koja može u praksi da porodi interesantne probleme.

Pre svega potrebno je zabeležiti da se otpuštanje duga na osnovu prinudnog poravnanja u stečaju ili van stečaja bitno razlikuie od onog otpuštanja, koje predviđa građanski zakon. Po S 909. srp. građ. zak. „ako poverilac dužniku dug otpusti ili oprosti ili se duga odreče, to čini po svojoj dragoj volji i smatra Sč kao poklon”. Međutim, otpust koji poverioci čine poravnanjem u stečajnom ili vanstečajnomi postupku, ne čine po dragoj VOlji, već po sili prilika. Otpuštaju jedan, da bi spasli drugi deo svoje tražbine. To čine u uverenju da time dobiiaju više nego kad bi se masena imovina rasprodala. Oni otpust čine ne da drugome doprinesu, već da najbolje zaštite svoj interes. Iz te razlike pravnog: karaktera ovog otpuštanja, poliče i ta posledica, da se dravolino po S 909 gr. zak. otpušteni dug potpuno gasi kao obaveza i u zakonskom i u moralnom smislu, dok na silu, po prinudnom poravnanju otpušteni dug, prestaje biti dug samo u zakonskom smislu reči, dok. kao prirodna obaveza i dalje ostaje. To znači da su se poverioci poravnanjem odrekli da naplatu otpuštenog dela duga traže silom vlasti, ali ostavljaju da i dalje postoji obaveza dužnika i u odnosu na taj deo. Povetrilac istina ne može nikad više tražiti naplatu sudskim putem fe svoje prirodne tražbine, pa ni onda kad bi se stečajni dužnik docnije povratio i obogatio, ali će taj otpušteni dug, ako mu ga dužnik jednog dana po зуоioxi dobroj volji isplati, imati da primi kao istinsko plaćanje, kao naplatu svog potraživanja, a ne kao poklon. Mislimo da je tako i po našem novom stečajnom zakonodavstvu, i ako se zakonodavac služi apsolutnim izrazom: da je dužnik poravnanjem „oslobođen obaveze da naknadi svojim verovnicima manjak, koji su pretrpeli” (S 168 st. z.), „da se dužnik oslobađa obaveze da svojim verovnicima namiri manjak, koji su pretrpeli” (S 59 zak. o p. p· van stečaja).

Prema tome prinudno ravnanje proizvodi prvu i najvažniju posledicu: da poverioci u buduće, ako dužnik ne izvrši obavezu po poravnanju, mogu tražiti da sredstvom vlasti naplate samo onaj deo svoje tražbite, koji potavnanjem пије otptušten*). Poverilac samo kvotu može naplatiti. Otpušten deo nikada prinudnim putem. To je za poverioca izgubljeni deo tražbine. Prinudnin ravnanjem otpušteni dig nije, dakle, više građanska obaveza dužnikova.

To je dejstvo prinudnog ravnanja na obaveze dužnika. Kakvo je njegovo dejstvo u odnosu na dužnika, u odnosu na poverioce, na tfažbine poverilaca? Odnosno na koje se poverioce primehjuje prinudno ravnanje i koji se poverioci na njega mogu pozivati?

жу Mislimo da nije zabranjeno da se suprotno ugovoti u

| ватот таупапји: ako dužnik ne plati dug po ravnanju (dug

manje otpušteni deo), da је роуешас vlastan tražiti naplatu i

nudnog ravnanja: 1. — obustavlja dalji tok stečaja i po-

otpuštenog dela,