Narodno blagostanje
Страна 580
је Као linansijski stručnjak brzo napredovao i 1929. godine bude izabran za predsednika frakcije. Kako je pored toga postao i najbliži saradnik prelata Kaasa, morao je 1930. godine prekinuti svoj rad u Savezu nemačkih radničkih sindikata.
Kao predsednik frakcije imao je Briuning da se predstavi predsedniku Rajha. „Bio je to možda najžnamenitiji događaj u Briiningovom životu kada se sreo sa
Hindenburgom i kada su ovaj stari istočno-elbijski
protestant i taj četiri decenije mlađi katolički Vestfalac prećutno sklopili prijateljstvo za dobro Nemačke.” Kada je malo zatim u znaku privredne krize, unutarnjopoli-
HAPOJIHO BJIAFOOTATDH
Бр. 37
tičkih i spoljnopolitičkih teškoća Miillerova vlada mo-
| rala da demisionira, Hindenburg je pozvao Brininga —
da ispuni naročite zadatke, davši mu pri tome i velika punomoćja. Bez namera i želja za diktaturom Brining je pridobio partije da prime njegovo vodstvo 2азпоуаno na radu i akciji.
Jedan strani diplomata nazvao je Briininga „,mešavinom između kardinala i pruskog olicira”. Ako se fime hoće naglasiti visoki duhovni stupanj kancelarov, njegovo shvatanje dužnosti i odgovornosti, njecova skromпа роуцсепоз! 1 Суга па Када зе псе деја, опда се se ovakva formulacija njegove ličnosti moći primiti.
аеве
у. Вај че,
Т
— fFinansiski literarno-istoriski pabirci —
(Drugi članak)
I. Adam Smith.1)
wu poslednjoj knjizi svoga monumentalnog dela „Bogastvo naroda” i{retira Smith državne finansije. Interesanino ie,
da se novija nauka o finansijama veoma malo seća Smitha. To se objašnjava činjenicom, da je njegov deo o državnim izdacima postao meprimenljivim na novije prilike. Pa ipak mu је time nanesena nepravda. Ko se malo više udubi u smisao Нпапsija naići će, da je baš u tome delu J. B. Say, koji se uzima za tvorca novije nauke o finansijama, što šta pozajmio od Smitha. Kao što ćemo docnije videti, u današnjoj nauci o finansijama vlada u opšte mišljenje, da je Cobden-Club utvrdio, da su ustavne monarhije i republike većinom trošadžije i veoma daleko od toga da štede. To je međutim pogrešno; isto se mišljenje nalazi kod ]. B. Say-a, kao što ćemo malo čas videti, ali je to prvi Smith utvrdio. Držim, da je potrebno, da se ovo maročito naglasi iz dva razloga: prvo što. je ta istina i suviše važna tekovina finansiske nauke, a drugo, što je trebalo naročite ošfroumnosti, pa da se to primefi u ono doba, kad je Smith živeo. Pitanje o štednji dodiruje on kako u privatnoj, fako u javnoj privredi..O prvoj veli: u doba kad je trgovina bila u povoju, zemljoradnik je bio upućen prema prilikama ma štednju ili Isiksus. (Str. 512, II. knj.).. Tezauriranje je bilo ogromno razvijeno, kako. kod podanika tako i kod vladaoca, o čemu su dokaz ogromna skrovišta, koja se u poslednje vreme pronalaze. Ali taj duh štednje nepoznat je ostao kako republikama tako i mo-
narhijama. Italijanske republike, ujedinjene oblasti Niderlandije.
prezadužene su. Bernski kanton jedini je, koji je skupio nešto blaga. Ostale Švajcarske republike nikako ga nemaju. Želja za sjajem, ako ne drugim a ono za velikolepnim zgradama i drugim
javnim ustanovama, vlada često kod, po izgledu, sktromnog se-
nata kakve male republike, kao i na raskošnim dvorovima пајvećih vladalaca.
Nedostatak štednje u vreme mira nameće potrebu zaduživanja. Za nas je važno da utvrdimo, da je Smith štednju u državnoj privredi razumeo kao princip nagomilavanja bogastva. Ali ni sam nije mogao da ustane u odbranu te prakse.
II. Jean Baptiste Say?). Dok kod Smitha nauka o finansijama prefstavlja — metodološki bar — tako isto jak deo njegovoga rada, kao i raniji
1) Collection des principaux ćconomistes, 6. 7.: Adam Smith, Recherches sur la nature et les causes de la richesse des nations, 1843. I. JI. Пе
2) Collection, des principaux “ćconomistes: 10., 11., 12. 1) Cours complet d'ćconomie politique et prafique, 2. vol. 1852. Paris. ; |
delovi, dotle je kod Say-a obrnuto, njecova teorija o proizvodnji i potrošnji je slaba a deo o državnom gazdinstvu vrlo jak. U. odeljku: „Ekonomija potrošnje u društvu”, а и glavi VII nailazimo ovakav stav: „Niko ne tvrdi, da se štednia u državnim izdacima sastoji u tome: pofrošiti malo; ceo svet se slaže s tim, da ona traži: potrošiti na ono što se mora i ne preplatiti” (str. 253, II. cours). Zatim izvodeći detaljno prvi zahtev 1. |. potrošiti samo na ono što se mora, opominje on da se mora da vodi računa o poreskom obvezniku. U opšte, treba se čuvati sugestije privatnoga interesa, (pod ovim razume ministra finansija, koji je u svome privatnom životu lake ruke) nebrige i rđavoga shvatanja onih, koji naređuju izdatke. Kod zahteva da se stvari ne preplate obraća pažnju na najveću povredu ioga principa: na sinekuru.
Dalje „....ovo izlaganje daje maha da se poveruje, da ustavni režim čuva narod od rđave finansiske administracije. Ali kad je administracija kakav izdatak učinila neizbežnim, zar može narodno prefistavništvo da ga ne učini? Kad ministarstvo nije prožeto nepokolebljivim poštenjem, kad u političkom radu ne nailazi na dovoljnu pomoć u odbrani protiv moćnih ličnosti, onda se mora da ponovi ono sramno irgovanje, koje je u Engleskoi počelo pod Ser Robertom Valpolom; vlast pridobija većinu ljubaznošću, delenjem državne službe, poklonima (faveurs) pa i novcem i kao što se nekada nabavliao novac pomoću vojnika, i vojnici pomoću novca, fako se sad nabavljaju poreze pomoću zakonodavne vlasti, i zakonodavna vlast pomoću poreza. Kako pak ima ljudi, s kojima se ne može tako lako da igra, kako se publika ne može da kupi, a njezino mišljenje ima uvek važnosti, to se u isto vreme mora da upotrebe i druga sretstva osim korupcije. Biraju se pitanja, koja se ubacuju u diskusiju i način na koji se ista podržavaju. Slabi se duhovi poplaše prevratom, koji će im imanje uništiti, ubeđuju se kako je jedini spas u ojačanju autoriteta vlasti. Ljudi, koji stu kratkovidi u politici, vide samo jednu opasnost, jednu bolest koja jede političko telo i koja mora najzad odvesti prevratu, koji se hoće da izbegne. Što se {iče onih koji misle, da je jača vlada u stanju sama da sačuva od unutrašnjih nereda, neka se . sete nereda, koji su povukli jake vlade Konventa i Bonaparte, i neka bace pogled na Ujedinjene Države američke, koje su bez novca, trupa i žandarma, i gde ipak nije bilo nereda.”
„Ništa ne dovodi u red državne finansije tako kao štednja
"и izdacima. Veliki izdaci su neposredni povod fiskalnim prona-
lascima i iznenadnim naredbama koje mere iscrpe narode. Veština rtikovoditi državnim finansijama samo je stoga teška, što је nepoznata veština štednje. Vlada, koja je naučila da rukuje velikim sumama, postaje postepeno raskošnom i lakomom, to