Narodno blagostanje
Страна 600 4 наш извоз од ! септембра 1931 до 31 августа 1932 изнети: за све врсте хране 551,75 милиона динара од чега отпада на пшеницу и брашно 45.000 вагона у вредности од 335 милиона. динара ; на кукуруз 25.000 вагона за 175 милиона ; на јечам, раж и овас 500 вагона за 4,25 милиона : гона за 24 милиона ; мекиње 1000 вагона за 9 милиона, паприку 20 вагона за 4,5 милиона. Воћа и воћних производа за 243,8 милиона динара, стоке и сточних производа за дин. 2,181,6 милиона; дрва и руда за динара 1,338,5 милиона ; индустријских и занатских производа за 446,3 милиона динара; свих осталих производа за 9048 милиона динара. Укупно за 5 милијарди 666,8 динара.
Колико ови податци могу бити погрешни и фатални показује упоређење са прошлогодишњим. У том периоду било је извезено свега за 5,57 милијарди динара, док је УШ конгрес био предвидео извоз од 6,70 милијарди. Грешка је дакле била свега 1,13 милијаде динара, односно 17%. Оваква раз-
лика није шала, нарочито ако се на основу ових процена
изводе практични закључци. један мали пример. За прошлу годину било је предвиђено да ћемо извести 50.000 вагона кукуруза, док је стварно било извезено само 32.000. Ми смо већ једном указали на рђаве последице које овакве процене повлаче за собом.
Савез индустрије метала излао је свој „Годишњак“ о раду у 1930 години у коме се износе захтеви ове индустријске гране постављени влади.
Захтеви наше металургијске индустрије
Савез тражи ревизију царинских ставова на металне.
производе уз примедбу, да просечно неће бити потребно повишење. Ово „просечно ваља разумети тако, да треба снизити ставове на производе који се не израђују у земљи, а по“ висити заштиту производима металне индустрије који се код
нас израђују. С тим у вези стоји и протест који је Савез,
уложио због укидања царине на пољопривредне справе и оруђа. Исто тако Савез одлучно тражи укидање повластица за слободан увоз комплетних инсталација за подизање фабрика, због чека је дошло до контраверзе са претставницима осталих привредних комора и индустријских организација. Као главне разлоге за своје држање ови су навели, да је бесцарински увоз комплетних инсталација једина повластица коју ужива индустрија, да домаћа металургијска индус трија није у стању да израђује модерне машине и инсталације и да у случају уступања појединих делова комплетних инсталација домаћој металној индустрији, страна предудећа неће хтети давати гаранције за исправност целокупних уређаја. Као одговор на ове приговоре Савез је навео, да бес-
царински увоз инсталација није једина повластица коју ужива. земаљска индустрија, већ да је царинска заштита несумњиво
много важнија од повластице слободног увоза комплетних инсталација ; даље Савез истиче, да не тражи укидање .бесцаринског увоза за целокупне инсталације, већ само за делове који се и у земљи производе; најзад у питању гаранције Савез наводи да су нека предузећа наше металне индустрије
добила понуде за сарадњу са великим страним фирмама. Исто тако индустрија метала тражи да се на рачун репара-
ција набављају само предмети, које она не израђује. Савез
критикује уступање јавних радова на кредит и захтева да др-
жава закључи ма и неповољнији зајам па да радове изводи
за готов новац, а то због тога, што предузећа која изводе.
јавне радове на кредит, траже од државе велике повластице, међу којима и бесцарински увоз свег потребног алата и материјала потребног за рад (т. зв. зула"). о оржавном рачуноводству приликом државних набавки. По
одредбама чланова 85а и 856 набавке се имају расписати увек
само за домаће произвођаче кад год се односни материјал
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ.
> на 0 1200 Ba-
Комичар који испада из
„Батињолова клау"Савез тражи строжију примену одредаба закона,
» 38
SUZE U JA IO : SV
i
може набавити у земљи. Међутим, лицитације се редовно
„расписују и за стране, с којима наша предузећа не могу конкурисати због чега губе послове,
Тиме се да објаснити „случај, да једна наша фабрика вагона, која је учествовала на лицитацији у једној суседној држави, није могла добити наруџбину мада је била најповољ= нија, само зато, што није могла поднети уверење да је н нашим железницама лиферовала вагоне, Наша метална индустрија тражи доношење закона којим ће се забранити подизање нових државних предузећа или проширење садашњих и закон о ликвидацији државних предузећа. Ако држава неће да напусти своја предузећа, за израду и прераду гвожђа, онда би требала да их постави на сасвим комерцијалну основу одузимајући им све повластице (кредит код Министарства фи-
'нансија, ослобођење од пореза, такса итд.) да им нареди да
калкулацију врше на комерцијалној основи, како се приватна предузећа не би више налазила у неповољнијем положају“ према њима, већ да би пред собом "имала равноправног“ кон-
журента. Као примере једне погрешне политике, извештај на-
води грађење радионица за оправку вагона у Краљеву и Смедереву. Грађење радионице у Краљеву, која би стала 600 милиона динара, обустављено је на половиви, када је већ било утрошено преко 350 милиона динара, зато што су се стручњаци Министарства саобраћаја сложили у том, да таква ради-
'оница уопште није потребна. За грађење радионице у Смеде-
реву, која је коштала 38 милиона динара буџетом нису била
предвиђена средства, већ је употребљен велики део новца који је био одређен за довршење и одржавање пруге Топ- -
чидер—Мала Крсна. „Последица тога је била, ла је железничка пруга остала толико занемарена, да је морала бити кроз много месеци стављена изван саобраћаја, а трошкови поправке пруге изнели су много више него троструки износ одузетих трошкова за њено одржање.“ Најзад од владе се тражи да донесе закон за сузбијање демпинга.
ти Аустријски комичар Макс Паленберг и његова супруга "Фрици Масари, изгубили су код пропале Амстел-банке много пара. Огорчен због
улоге
тога, Макс Паленберг је у штампи оштро напао одговорне
директоре Амстелбанке с претњом, да неће мировати до год му се не поврати новац или директори не буду кажњени. Његова оптужба садржи много тачности; пад Амстелбанке само је делимично последица привредне депресије, а делом пада велика кривица на банчино вођство. Оно је новац банчиних улагача давало слабим индустријским предузећима, не водећи довољно рачуна ни о оним најосновнијим условима
који се од једног индустријског предузећа траже чаки у
времену повољне конјунктуре. У томе погледу је добро када се нађе неко са звучним именом, који овакве неисправности
жачи на велика звона. Па ипак осећамо као да Паленбергово
држање није на своме месту. То није зато што се Паменберг и његова жена још и сада могу убрајати у богате
4 . 7 . људе и што ће по свој прилици добити 35% свога потра-
оживања, јер ипак је његова туга за изгубљеним новцем ра-
аумљива; а ни због тога. што његово улагање новца код једне холандске банке личи на бегство капитала (јер да је Амстелбанка филијала бечког Кредитаншталта, само је случај, који свакако није био од пресудног значаја при избору банке од стране Паленберга). Не, његово држање је несимпатично, јер не одговара држању једног великог комичара. Велики комичар није само глумац који располаже даром мимике, већ претставник једног погледа на свет коме је дужност, да нам мрачне стране живота учини сношљивијим тиме, што нам приказује комичну страну свих животних ситуација. У Паленберговим протестима не видимо. ништа
од његове комике; уместо тога његови су чланци неиро-