Narodno blagostanje

Страна 750

свилена и платнена роба, железни намештај, папир, косметика и парфимерска роба. Бероватне су даље царине на темељу анти-демпинг закона. !ешка индуслрија захтева већ Царину на жељезну и челичну робу, која није обухваћена новим царинама, осим разне врсте ножева.

Узгред буди речено енглеска. влада није чекала да се оствари пророчанство професора кенза, по ком ће сама депресијација фунте дејствовати као заштитна царина,

Ударац на европску продукцију је тако јак, да један 450 еврошске штампе још увек не може да се помири са псмишљу, да је стогодишња присталица слободне трговине, Енглеска, пошла коначно путем заштитних царина. |ри томе се оптимисте теше околношњу да протекционизам у Енглеској изводи Макдоналд, присталица слободне трговине и да он има обећање од краља да распусти парламенат у случају да се не буде сложио са конзервативном већином у влади која је интрансигентно. протекционистичка, и најзад да

веви закон траје само пола године. Међутим нема ничег

наивнијег но нада да ће се једанпут уведена царинска заштита моћи да укине. Баш најновија историја Енглеске пружа довољно доказа за то :'ни либерална леберистичка влада није могла да укине оно мало. заштитних царина, Маккена, које је увела конзервативка влада 1924. године (изузев. царина на свилу).

Најтеже су погођене Немачка и Француска : Немачке извози у Енглеску :#0% целокупног свог индустријског извоза. Нема артикла који је Немачка извозила у Енглеску, а који није погођен царинама, Француска луксузна ичдустрија, а нарочито индустрија свиле у Лиону, цвили.

Прелаз Енглеске ка протекционизму је најважнији светско-привредни догађај последњих година, Нема земље, која је помоћу међународне поделе рада тако тесно укончана за светско тржиште, као што је Енглеска. 80% потребе за житом, 85—90% потребе у путеру, 99—100% потребе у шећеру, 60% у месу, 77% у вуни, покрива она увозом. 30%, њезине индустријске производње иде у иностранство.

Стопроцентна заштита у Енглеској значи катастрофу за европску производњу. У току од 100 година, за које. су време границе Енглеске биле отворене целом свету, у појединим земљама у Европи развиле су се читаве гране произведње, које раде искључиво за Енглеску. Тако је индустрија кожних производа у Офенбаху у Немачкој продавала 65% своје производње у Енглеску. Удар који има да претрпи та ивдустрија услед заштитне царине у Енглеској тако је силан, да је првога дана убачено питање да се пресели у Енглеску. Али се то показало неизводљивим због тога што је она заснована на локалном квалифицираном радништву, које се генерацијама оспособљавало.

Ништа мање катастрофално неће бити дејство ове мере за саму Енглеску.

Ми смо много пута истакли да је енглеска привредна криза у ствари криза трију привредних грана : угља, памука и бродарства. Свака од њих има свој специјалан узрок, о чему смо ми врло опширно писали. Тим се индустријама не може ништа царинама да помогне, на против реторзије од стране иностранства само им могу погоршати положај. Другојачије су прилике код остале енглеске индустрије. Оне су биле доста повољне. Енглеска је била највећа корисница светске привредне кризе, чија је главна карактеристика пад цена сировина. Енглеска је куповала сировину будзашто, а индустриске производе продавала по цени светског. тржишта, које су, као што знамо, још врло високе. Истина да тај просперитет остале енглеске индустрије није. добио израз у наглом формирању капитала, али је зато енглески радник живео као краљ, у поређењу са радницима осталих држава. Тек су у последњим месецима и друге гране енглеске индустрије почеле да падају у кризу. Удар је био прилично јек, али из разлога за које је сама индустрија скрива : с

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

_ Бр. 48

једне стране и сувише високе наднице и с друге тотална неспосооност енглеских индустријалаца да. модернизирају и рационализирају своја предузепа.

логички би било да целокупна јавна и приватна економека политика оорате пажњу тим недостацима енглеске индустрије у циљу лечења кризе. У место тога усачене су две нарољле, којима су се прикривади прави узроци кризе. Једва је нарола „уравнотежење трговинског биланса“, а друГа „осезосјење домапег тржишта домапој индуслрији“. У пракси те две пароле претстављају највепу опасност за БнГлеску. Енглеска не може у јачем ооиму да смањи свој увоз јер У њему највепу улогу играју животне намирнице и сироBUHC. А што се тиче извоза, за његово опадање постарапе се иностранство које реторзијама, које даљим опадањем куповне снаге европског континента. Смањење волумена енГлеске спољне трговине води дакле неизоежно у повепање пасивитета трговинског биланса. још горе стоји са у последње време надуваном пародом обезоецења домаћег тржишта. 10 ће се свршити само повепањем трошкова производње извозној индустрији. Пошто домаће тржиште не може да прогута целокупну производњу угља, гвоздене руде, памузних производа и т. д. то не само да неће моћи да се активира трговински биланс, нити да ојача домаће тржиште, већ пе шта више да. се повећа дефицит у билансу плапања. једна од главних активних позиција у билансу плаћања је приход од бродарства. С опадањем волумена енглеске спољне трговине опадаће и ти приходи, тиме ће све теже бити стабилизирање фунте, а тиме ће Енглеска изгубити коначно положај светског банкара.

Енглеска иде у економско самоубиство. Држава која је сто година била водећа на светском тржишту робе и капитала, повлачи се на острво. Она ће постепено бити приморана да се ода земљорадњи на своме земљишту, најго-

урем и под поднебљем најнеповољнијем у Европи, јер ће ина-

че пасивни биланс плаћања узети нечувене размере, пошто пољопривредни производи играју у увозу главну улогу.

У претпрошлом броју смо изложили како се францусконемачки спор водио око једне пуке формалности, наиме око процедуре. Очигледно је било да су обе стране гледале да очувају неокрњене своје престиже. Тако се објашњава један бедан компромис до кога се дошло последњих дана. Немачка је морала да напусти своје иначе неодрживо гледиште, по коме је један специјалан одбор независно од Јанговог плана требао да проучи питање репарација и њезиних приватних дугова. Немачка је забсравила да се француска влада мора држати Јанговог плана као пијан плота, јер би свако отступање и у погледу процедуре могло од стране шовиниста да се објасни као нов поклон Немачкој. Француска је пак сачувала престиж немачке владе у толико, што је допустила да уз предлог за сазив специјалног одбора при Банци за међународне обра= чуне, а ради проучавања питања мораторијума репарац «а, после истека Хуверовог мораторијума, прикључи један свој напис. Немачка се изгледа задовољила тим предлогом.

Немачка је добила даље што су за чланове тог специјалног одбора узета лица, која су већином била чланови Лејтновог одбора, који је проучио економско стање. Немачке овога лета, а за рачун приватних поверилаца.

Формално Француска је у толико победила што је успела да одвоји питање репарација од питања приватних дуговања Немачке иностранству, али то је такође само формална добит. Тек кад дође да се решава о мериторним питањима, затрешће се цела земља. Ни један досадањи не-

Француско-вемачко кошкање

· мачко-француски сукоб није био тако комплициран, нити је

било толико ангажованих интереса, као овога пута,