Narodno blagostanje

Страна 378

могу предложити посебни поступак, који је имао значај-

мораторијума и штитио их од извршења. Даље је снижена камата за дугорочне зајмове на 4 и по од сто, а износ дуга, са изузетком прве хипотеке, редуциран је за 50%. Све то без припита поверилаца и накнаде за евентуалне губитке. Али се показало, да ни ове мере нису могле да спасу велики део источно-пруских поседа, јер су ови били презадужени. У томе Брининг почиње да спрема извођење великог пројекта насељавања, који предвиђа, да држава преузме јавном продајом она добра, којима нису помогле поменуте мере, и да се иста парцелирају за колонизирање.

Држави је требало-да плати цену, која није смела бити мања него износ прве хипотеке. Али ако ова прелази вредност процењену за одмеравање пореза, тада ће држава издати за овај вишак 6%-тне облигације. То је политика, која је означена као бољшевичка. Као бољшевизам означује се обично конфискација приватне својине без накнаде. Али овде се не може више уопште говорити о приватној својини, јер без државне интервенције, не би јавна продаја дала ни износ прве хипотеке. Не може се говорити ни о експропријацији јер држава прима на себе 50% пореске вредности за ове поседе без вредности. И ми мислимо да је. међу чувеним мерама Бринингове владе било бољшевичких, али не на штету поседника него поверилаца.

Источно-пруским велепоседницима је то све мало. Они су толико размажени да и поклоне које им се чине називају отмицом када нису довољни по њиховом схватању. Готовост државе да се заложи за 50 од сто пореске вредности и тиме се ангажује за 1:00 милиона марака називају они бољшевизмом. А шта би казали када би држава као један од њихових највећих поверилаца изложила продаји та имања, онако како то предвиђа закон о јавним продајама, без икакве гарантије од своје стране.

Бечка судница. На оптуженичкој клупи Исидор Хо"рецки, власник трговине оријенталским ћилимима. Државни тужилац говори: Оптужени је више десетина година држао ту радњу и на њој је био стекао прилично богатство. Све до 1920. године посао је ишао сјајно, а, кад је почео да слаби, није се више никад опоравио. Оптуженик је и поред тога, вели даље тужилац, живео на великој нози и ни посао није ограничавао и прилагодио га лошим временима. Зато је у 1928. години морао тражити поравнање. Тужилац тврди да је Хорецки могао избећи инсолвентност, и зато га доводи пред суд да одговара за банкротство.

Оптужени се брани да је веровао у боља времена, која су, по њему, морала безусловно доћи. Показало се да је преспавао катастрофу светске, а нарочито аустријске, привреде и рачунао по старим рачунима вероватноће. Био је у свему непоправљиви оптимист. Претседник суда индигниран виче: како је он као трговац, који треба да предвиђа будућност, у опште смео да буде оптимист, „Годинама су нам говорили, вели оптужени, да ћемо добити помоћ из иностранства, и да ће се онда прилике поправити“, Претседник

„Ко још данас плаћа своје дуговер“

„врти главом, тужилац се неповерљиво смеши, а бранилац

скаче: он тражи, да се његов клијент пошаље на посматрање, Ни њему не иде у главу: како може Аустријанац да буде оп-

тимист! Хорецки се ипак брани: па кад бисмо сви скрстили.

руке и не би ништа радили држава би морала пропасти. „Оставите то, меша се претседник, њу Не већ министри ин народни посланици упропастити“.

Претседавајући даље тврди, да је ретко када преда њ' дошао акт за поравнање, у коме је дужник непосредно пред објаву поравнања толико дугова исплатио. Тужилац истиче, да су тиме- много оштећени неисплаћени повериоци. Опту-

| НАРОДНО

БЛАРОСТАЊЕ Бр. 24 жени и ово тумачи вером у добра времена. У публици веселост, претседавајући опет индигниран: „Зар нисте могли да престанете с плаћањем. Под овим околностима то вам је била дужност. Та ко још данас плаћа“, узвикнуо је на крађу он. 1 тог још ојл ва а Суд је нашао да је оптужени крив. Бити оптимист и исплаћивати своје повериоце, то не одговара најновијим појмовима пословног морала у Аустрији.

Берзански извештаји из Немачке јављају, да је влада фон Папена, која се састоји из прет- ставника великих аграраца и индустријалаца изазвала на берлинској берзи велику хосу. На први поглед изгледа, да немачке берзе и тржиште капитала много очекују од нове владе. Али то није тачно. Ако се пажљивије посматра, види се да су акције скочиле, али ренте пале. Из хосе акција могло би се закључити, да берзе очекују полет националне производње. Али ако је ова хоса праћена падом рентних папира и истовремено великом куповином робе, то се догађаји на берзи могу објаснити само бегством у добра. Бегство у акције, и бацање ренте је увек знак инфлационистичке хосе. Догађаји на берзи могу се дакле објаснити једино тиме, да су берзе очекивале инфлацију одмах после образовања нове владе.

Откуда сада наједном, да се читава Немачка налази у инфлационистичкој психози. Одговор је једноставан. Нова влада је влада дужника. Ми смо већ рекли да је она савез великих аграраца и тешке индустрије. Обоје су, као што је познато, веома задужени, а дужници су профитери у инфлацији. Ове чињенице су избиле у јавност тек у јесен прошле године, поводом конгреса националних социјалиста и осталих десничарских партија у Харпбургу. На њега је и тешка индустрија послала многобројне претставнике; тада се је сазнало, да ови симпатизирају са плановима национал-социјалиста, о финансирању великих јавних радова штампањем нових новчаница, јер су очекивали да ће инфлације смањити њихове дугове.

Влада г. фон Папена, престрашена догађајима на берзи, објавила је, да ће чувати стабилност валуте, и да неће правити никакве инфлационистичке експерименте. То је донекле умирило берзе. Али структура садање владе је такова, да по нашем мишљењу ни ова изјава није довољна, да отстрани страх од инфлације. Несумњиво, за сада инфлација није вероватна, јер прво долазе избори, а тек после њих одлучиће се судбина немачке валуте.

Кад дужници владају

Ми смо већ једном написали да су револуције у јужноамеричким удржавама оно, што су у европским избори. Зато вест о некој новој револуцији у којој било јужноамеричкој држави, није узбуђивала више никога. Међутим, сада је светска штампа врло: узбуђена вестима, да је нова чилска револуционарна влада увела један привредни систем „који већина назива државним социјализмом, али који је ближи бољшевизму. Додуше, нова чиленска влада жели да задржи приватну својину, али је исто тако у Русији одржана приватна својина у извесним формама. Најкарактеристичнија ознака руског бољшевизма вије потпуно социјализирање производних сретстава, него организација и управљање читаве производње од стране државе, што сада жели да уради и чиљленска влада. По новом програму треба сва индустрија да пређе у државне руке, у првом реду трест шалитре. Мање руднике шалитре добијају радници у колективну својину. За најважније сирсвине уводи се државни монопол. Затим је у програму стварање