Narodno blagostanje

· Стра~. 392 __ ма како да су мислили, захтев да Џризад- добије велике паре од Народне банке ради кредитирања извозника ствара фактички за њега: привилегисан положај, чиме искључује конкуренцију осталих. Своди се ипак на то да сам извоз као такав буде поверен само једном извознику, у овом случају Призаду. | –

Нама се чини да је ова солуција још несрећнија од

оне, коју предлаже г. Митић. Извозници изгледа да губе из вида шта значи то контингентиран- извоз и ако и Србија пре рата и Југославија као таква- имају већ довољно искуства из те области трговинске политике. Контингент претпоставља један организам у извозној земљи, који ће распоређивати додељену количину на поједине извознике у случају слободне трговине. То обично ради држава, али исто тако могу да раде и-привилегисани организми као и удру- жење самих извозника. Како се ништа о томе не говори у резолуцији, то значи, да би ту функцију примио на себе Призад. Ако је тако, онда наши -извозници нису свесни тешкоћа и разечарења, које би се у том; случају могле доживити. Кад је пре још много година Извозна банка дошла први пут у кризу, онда је на чувеној ванредној: скупштини, одржаној у Касини, пао низ оптужби од стране-извозника из целе земље против управе банке, која је искоришћавала добре везе и добру информативну службу Извозне банке да под најбољим условима прода своју робу, и тек онда ону комитената. Чак је, тврдило се, овде онде било, да су људи из управе куповали робу консигнирану код банке и лиферовали по тим повољним условима.

Сетимо се само, да ће истога дана бити толико разних цена за исту робу, колико преференцијала. Чија ће се

роба продати скупље, а чија јефтиње 2 Чак и онда кад При- |

зад поступи најправичније биће комитената који ће се жалити — нарочито ако буде било губитака. Комисионар је непријатељ, каже трговачки жаргон.

Ш. У чему лежи проблем

Г. Митић је тврдиода је у кампањи 1931.—32. цео свет навалио да уновчи своју робу одмах после жетве и да је то последица неповерења у стабилност цена одређених од стране Министарства, а практикованих од стране Призада. Сваки је желео да прода по најбољој цени. Г. Митић није усамљен с овим схватањем. Ми га пак.не можемо да делимо и сматрамо, да је нагло уновчење жетве постало нормална појава. Не треба заборавити, да је исти случај био у кампањи 1929—30. и ми смо тада писали о „експрес-извозу“ наше жетве пшенице. Исто је било и у кампањи 1930.—31. год.; већ у децембру није било више ни једнога грама за извоз — што смо ми докавали у чланку под насловом „Без компаса“. Г. Митић сматра, да тога неће бити ове године. Ми на против сматрамо да ће га бити и то можда у већој мери но и једне раније године. Од како су цене почеле да падају без поправке, створило се код сељака уверење, и то не без разлога, да је са сваким пропуштеним даном порастао ризик услед падања цена, из чега се изводи елементарни закључак да робу треба продати што пре. Рекосмо, то није сасвим без разлога, јер линија кретања цена пшенице од 1928. год. потпуно то потврђује. Поред тога главног разлога долази још један низ исто тако важних, а међу њима је најважнији онај, који проистиче из финансијског стања нашег сељака, У. кампањи 1931—32. год. пале су цене скоро свих пољопривредних производа, а поред тога уновчење пшенице кретало се неповољно, јер, као што сви знамо, најмање 150.000.000 динара још потражују наши произвођачи пшенице за продату робу, а поред тога налази им се још најмање 10.000 вагона на врату, које би они већ одавно. продали, да је било могућности. Са резервама из текуће кампање, са празним џеповима и са боновима у руди природно је да he

__БАРОДНО_БЛАРОСТАЊЕ

Бр. 25 сељак навалити као и лањске године са уновчењем пшенице. Г. Митић то и сам предвиђа на другом месту, тврдећи да ће после жетве цена бити нижа но што је данас. На једном месту чак допушта могућност катастрофалног пада цена одмах после жетве. |

На супрот тој пракси последњих година од стране произвођача пшенице да се што већи део робе уновчи одмах после жетве, имамо на другој страни у земљама увозницама економску политику срачуњену на отежање увоза одмах после жетве „да би се омогућило домаћим произвођачима, да што боље уновче своју жетву. Ми смо више пута писали о томе, да последњих година међународна трговина шшеницом почиње да узима веће размере обично тек при измаку зиме. С тим има да рачунамо и у овој години. Чехословачка уводи монопол пшенице, што значи даје увоз зависан од њезине воље. Она ће куповати пшеницу кад се буду смањиле залихе пшенице у земљи. Као најефикасније сретство за извођење тога циља у државама увозницама је позната пракса одређивања квоте стране пшенице за примељавање. Та је лањске године у неким земљама (Италија, Француска и т. д.) смањивана за страну пшеницу на безначајну квоту од 3%, што значи толико исто колико и забрана увоза. На измаку зиме та се квота повећава полако у корист увезене пшенице.

Код оваквог стања ствари постоји опасност да цена пшенице код нас одмах после жетве падне на ниво, на коме је била лањске године на светском тржишту у исто доба.

Познато је добро да је почетком септембра прошле године

румунска шненица продавана на бази од 50 дин. по 100 кгр. франко отпремна станица.

Ето ту лежи централни проблем!

PF. Митић сматра, да и за случај, да то делимично наступи, да до великог падања цена неће доћи прво због тога, што ће Призад интервенисати, а друго што ће и млинови и трговци, па чак и задруге, отпочети одмах куповину. Као што рекосмо, код Призада је то питање капитала. Трговци би свакако почели да купују, али не под режимом монопола извоза Призада. с обзиром на искуство лањске године. Они

су одиста лањске године енергично ушли у посао одмах по-

сле жетве, али су то скупо платили. Што се тиче млинова свакако да они неће журити са куповином, а задруге неће моћи то да ураде, пошто су у истом положају у коме је и Призад, са гледишта обртног капитала. У осталом г. Митић сам каже на једном месту, да је наш свет, који се бави трговином пшенице, прилично ослабио капиталом. То је једна материјална сметња за интервенцију већега стила од стране приватне иницијативе.

Шта нам вреде преференцијали, који нам гарантују и до 30 дин. бољу цену, него што је на светском тржишту, ако не будемо могли спречити, да не дође до горе описаног слома на нашем тржишту 2 Не помаже ту ништа пловни парк државног бродарства — (премда би то само значило повећање трошкова).

Из свега овога резултира као императивни постулат наше житне политике, да се одмах после жетве појави што већа тражња на тржишту, која би колико толико паралисала велику понуду од стране произвођача.

Ме може се то очекивати од стране приватне иницијативе домаће провенијенце. Може бити да ће у извесној мери и она да се појави, али она би била слаба и то у толико слабија у колико и извозна трговина буде монополисана. Само у случају потпуно слободне трговине. могло би се рачунати на максимум напора од стране нашег приватног капитала. Следствено, веома би повољно било, ако би: се могао појавити и стран капитал. Г. Митић вели да се не сме: то допустити. Али он то. ничим не образложава. Међутим историја пшеничне трговине за последње 3 године учи нас, да: су житни трговци, домаћи. и страни, поделили са сељаком ог-