Narodno blagostanje

Страна 104 O НАРОДНО изнетих разлога лакше, али та тенденција се не да зауставити. И ако је отпор неакадемских градитеља појаман, ипак је њихова судбина законима еволуције запечанена. Они се морају спустити са висине самосталног градитеља на ниво палира. Не због тога што се показују неспособним за посао који су вршили хиљадама година; напротив, њихово исчезнуле дејствоваће неповољно на цену и технику грађевинског посла, све док се не развије у пуном обиму хиперпродукција на академским инжињерима. Баш код нас је данас много нешколованих предузимача који су на послу бољи него велики број школованих. Али у позиву нешколованих градитеља трагика. Њих би временом м оало нестати као и у другом свету из простог разлога : то се у борби између науке и рутине они налазе на оно; трани која губи, а то је рутина.

Тако стоји питање градитеља 1 гледишта историјске перспективе. Статички посматрано њима пројекат закона наноси велику неправду. Избацивање из посла једног искусног нешколованог градитеља путем слободне конкуренције природни је процес борбе науке и рутине. Социално-револуционарно и због тога недопуштено је уништење привредних егзистенција у маси путем законодавних мера. Такве се мере изводе постепено и ми држимо да би најбоље било, кад би се нашло начина за извођење техничке поделе рада између школованих и нешколованих архитеката.

На другом месту говоримо о еснафској организацији нашег занатства и трговине, као и других неких професија. Међутим ригорозно одржање тог система није дуго трајало. До данас можемо забележити два главна продора нееснафских лица у радну сферу еснафски организованих привредника. Тај је продор учињен одоздо. Сељаци као произвођачи артикала, за чије је доношење до потрошача до сада редовно постојао посредник, добили су право да то сами чине. Те могућности дошле су сељацима Уз остале мере које имају задатак да им олакшају данашње тешко привредно стање.

Провала сељака у еснађску тврђаву

Први случај је са вином. Изменама и допунама Закона о трошарини дата је сељацима произвођачима вина могућност, да без плаћања законски прописане трошаринке и без точаринског права могу продавати у свом селу вино у количинама од 5 и више литара. Виноградари из варошица и градова могу такође продавати без плаћања трошарине и без точаринског права вино из својих винограда, али не мање од 19 литара. Они произвођачи који увозе вино у градове могу га слободно продавати, али само у количинама изнад 50 литара. На овај начин хтело се помоћи произвођачима вина, али тиме је повређен принцип Закона о радњама и интереси гостионичара. За њих је та неједнака конкуренција била тим тежа, што су они оптерећени силним порезима и да су сељаци све више освајали њихове муштерије. Њихов отпор био је нарочито у почетку јак, јер су сељаци продавали и на мање количине од 5 литара тј. водили су неку врсту покретног точионичарског обрта. Тачним излагањем закона и казнама финансиске власти спречиле су овај начин конкуренције, али код продаје изнад 5,10 односно 50 литара власт је била немоћна.

Други случај је са месом. Комесаријат Министра трговине"и индустрије за град Београд издао је почетком овог месеца наређење о контроли над продајом меса и месних производа. У том наређењу каже се да право на увоз и продају свежег меса и месних производа имађу осим овлашћених месарских мајстора; трговаца и предузећа за клање и прераду меса и месних производа такође и земљорадници као

БЛАГОСТАЊЕ

директни произвођачи. И код ове мере повод је исти као пре код вина. Земљораднику је на тај начин омогућено да се ослободи посредника и да дође у непосредни додир са потрошачима. Наређење прописује, да месо и месни производи увезени од сељака морају бити прегледани од ветеринариских органа Београдске општине, а и паковање мора да одговара условима прописаним од Министарств пољопривреде. Земљордници могу продавати месо после редовног прегледа у посебним локалима на општинским пијацама, Односно количине није ништа одређено, тако да ће бити у том погледу равноправни са осталим продаваоцима меса и месвих производа. При увозу и продаји меса земљорадник осим прописаних ветеринарских докумената мора имати још и уве-

{

трење надлежне власти, да је он сопственик робе и доказ о

њеном пореклу. Тиме се желе искључити посредници између сељака и потрошача. Могућношћу да и сељаци продају свеже |месо и месне производе на општинским пијацама без икаквих | нарочитих ограничења, повређен је монопол месарских ес'нафа. Еснафско уређење заната било је опште обавезно у целој Европи у 18 веку. Оно је у највећем делу држава уништено у борби између села и вароши. Са 1848. годином завршена је победа села. Наведена горња два примера прве су бреше у еснафском уређењу које ће бити у толико веће у Колико сељак буде више долазио до утицаја. Сам сељак може да ослободи народну привреду од кризе еснафског уређења.

тате:

А-р Франгеш и д-р манојлеско O пољопривредној кризи на паневропском конгресу у Базелу

Изашао је из штампе скрабен извод рада „европског“ конгреса у Базелу од октобра пр. год. — о чему смо ми своједобно известили чита-

оце. О раду конгреса ћемо писати опширније. Данас ћемо се задржати на мерама за лечење европске пољопривредне кризе, које су препоручили д-р Франгеш и д-р Манојлеско.

Они се слажу у томе да је преференцијал у корист пољопривредних европских производа један излаз из ситуације; али док (је он по д-р Франгешу једини, дотле д-р Манојлеско ставља потребу за пољопривредним кредитима и задовољење исте од стране индусријско-европских лржава на прво место. Читаоцима је познато да су оба питања на дневном реду на међународним конгресима већ пет година и да на њима није учињен никакав напредак (јер преферен| циали одлучени у Стрези не значе ништа). Али док оба рефеГрента препоручују аграрни преференцијал као излаз из кризе, |дотле се они прилично разликују у његовом образложењу. Д-р Манојлеско вели да су се цене пољопривредних производа стропоштале и да би логички било да индустријске цене падну. Међутим ове су се повећале и прешле предратни ниво. Индустријске државе су уз то инаугурисале политику вештачког потпомагања своје пољопривреде уместо да гледају да учине индустријску производњу што јефтињом. Да би пољопривредне земље одустале од подизања своје индустрије, индустријске им морају дати премију у виду преференцијала и пољопривредне кредите. Д-р Франгеш пак вели да се преференцијалима ствара нова куповна снага за производе индустријских земаља. Прво аргументирање, мање економско, употребио је и д-р Маринковић у Женеви 1931. г. Оно је претња. Други је формулисан на првој аграрној конференцији у Варшави.

Затим настаје битно равилажење између оба референта. Јер док д-р Франгеш предлаже двострани преферендијал, д-р Манојлеско препоручује искључиво једнострани. (Где је онда гарантија за индустријске државе да аграрне неће подизати индустрију 2)

Саобразно нашем гледишту да је преферепцијал једна ублажена царинска унија, чему се не противи ни д-р Фран