Narodno blagostanje

28. октобар 1933,

ница и других краткорочних папира. Али зато новчаничне банке су морале пре тога да купују овакав материјал и то су чиниле у доба када је било згодно олакшавати новчано тржиште. Истовремено новчаничне банке имале су за циљ налажење прилике за пласирање својих сретстава. У сваком случају код ове политике увек се радило само о политици новчаног тржишта. Поред овога, последње две године, такозвана политика отвореног тржишта служила је и другоме циљу, наиме проширењу кредита. Циљ је био оспособљавање истих да могу учествовати у проширењу кредита. Банке су, међутим, имале мало меничног материјала, док су биле сасвим претоварене државним папирима. Зато, да би се остварио горњи циљ, требало је банке ослободити овога материјала. Законска основа за ово била је Ојаз5 Згеесе! од фебруара 1932 која је овластила Федералну Резервну банку да може узети државне хартије као покриће за свој новчани оптицај. Ранија одредба да покриће најмање 40% мора бити у злату задржана је. Тако је териски створена могућност за проширење новчаног оптицаја са 2 и по на 4 милијарде долара. Непосредни циљ био је, дакле, да се банке учине ликвидним како би исте могле повећати понуду на новчаном тржишту и на тржишту капитала.

Политика отвореног тржишта др. Шахта претставља трећу варијанту. Циљ ове политике лежи у непосредном утицању на тржиште капитала. Шахт мисли да узроци болести тржишта капитала леже у ниским курсевима многих хартија од вредности. Због тога Рајхсбанка треба да откупи хартије са нарочито ниским курсевима како би тиме повећала њихове курсеве. Тиме би се повратило поверење капиталиста те би се понуда на тржишту капитала повећала, а камата снизила. Ликвидност на новчаном тржишту, која је и у Немачкој велика као последица разних мораторних уговора, пренела би се на овај начин и на новчано тржиште. Ова политика треба да буде потпомогнута мерама за санирање комуналних финансија, јер комуналне облигације показују најниже курсеве.

За спровођење ове мере треба изменити закон о Рајхсбанци. До сада Рајхсбанка кије смела куповати за свој рачун облигације општина, земаља итд. нити исте употребљавати за покриће. Да би се ова промена извела нужно је одобрење Банке за међународна плаћања. Д-р Шахт на последњој седници Банке саопштио је своје намере и до данас није добио никаквог одговора.

Што се тиче питања, да ли политика отвореног тржишта значи инфлацију констатујемо да инфлација не зависи од покрића новчаничне банке. Због тога је погрешно гледиште да политика отвореног тржишта, с обзиром на мало покриће Рајхсбанке, мора одвести инфлацији. Постоји ли инфлација или не зависи од односа величине новчаног оптицаја и количине робе на тржишту. Ако количина новца расте паралелно са количином робе не постоји опасност инфлације. Из ових разлога и класична теорија новчаничних банака увек је допуштала стварање новца на бази трговачких меница. јер то значи стварање новца у мери у којој долази нова роба на тржиште. Али, заиста, друкчије лежи ствар са политиком отвореног тржишта ако ова жели да има непосредни утицај на тржиште капитала. Тиме се стварају новчана сретства продајом хартија од вредности, које не претстављају робу. Дакле, све зависи од тога како ће се употребити нова новчана сретства. Искуства са политиком отвореног тржишта у Америци, показују да знатне куповине хартија од вредности од стране Федералних Резервних банака нису изазвале инфлацију. Нису, такође, допринеле ни проширењу кредита за привреду пошто су банке нова новчана сретства употребиле за појачање својих касених готовина или за ослобођење од обавеза кол новчаничних банака. У последњем случају уопште не може да настане повећање

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

| Страна 697

новчаног оптицаја. Исте могућности постоје и код случаја Немачке. Уосталом, све Бе зависити од обима у коме ће Рајхсбанка купити хартије од вредности. При умереној и опрезној куповини не може се говорити о опасности инфлације, нарочито ако потраје дуже оживљење конјунктуре. Шахту се може веровати да ће одмах пресећи са политиком отвореног тржишта чим се буду опазили знаци инфлације.

Објава ових најновијих мера имала је за последицу јако повећање курсева разних хартија од вредности. Облигације зајмова градских општина порасле су са 50—55 на 70—75%.

Privredna politika nacionalsocijalista u Nemačkoj ima za cilj uspostavljanje ravnoteže izmeди industrije i poljoprivrede. Nacionalsocijalisti smatraju da je privredna politika pre njihova dolaska na vlast išla uglavnom u korist industrije zapostavljajući poljoprivredu. Polazeći sa stanovišta da je poljoprivreda osnovna privredna grana i da selo igra odlučnu ulogu u rasno-biološkom pogledu, nacionalsocijalisti su u svojoj privrednoj politici istakli potrebe poljoprivrede na prvo mesto. Međutim, sprovođenje ovako jednostrane Drivredne politike naišlo je od prvog dana na velike teškoće. Ograničavanje uvoza poljoprivrednih proizvoda imalo je za posledicu smanjenje nemačkog izvoza, koji je, usled krize i onako stalno padao. Ova politika pretstavljala je, dakle, veliku opasnost za nemački izvoz.

Obrt u nemačkoj trgovinskoj politici

Џ уед 5 Нт росејо је да ргеомјадије загпапје da Nemačka raspolaže ogromnom industrijom, koja radi za izvoz i da se ova ne može preorijentisati, a još manje žrtvovati. S druge strane i put ka brzom autarhiziranju ukazivao je na osiromašenje zemlje. Ta dva razloga nametnula su potrebu izmene privredno-političkih cilieva, upravo popuštanje od prvobitnih. Otuda su došle mere za unapređivanje izvoza.

Za sada su o ovome doneta dva zakona. Prvi se odnosi na zaštitu nemačkog izvoza. Ovaj je zakon čisto odbranbenog karaktera. On ovlašćuje nadležnog miništra da može ograničiti uvoz iz svake zemlje, koja bi sličnu meru primenila prema nemačkom uvozu ili ovaj tretirala nepovoljnije od uvoza iz drugih zemalja. Mnogo je važniji najnoviji zakon, koji sadrži mere za unapređenje spoline trgovine. Zakonom se cilja izvođenje nove organizacije svih ustanova, које su pozvane da se staraju o unaртедепји зрођпе trgovine. Po njemu centrala za spoljnu trgovinu postaju otseci Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva privrede pod nazivom: Državni zavod za spoljnu frgovinu. Mnogo važnije zadatke u pogledu unapređivanja spoljne frgovine imaće novoosnovano Veće za spoljnu irgovinu. Ono će primati sve što se odnosi na unapređivanje spoljne trgovine, kako od privrednih krugova, tako i od Državnog zavoda za spoljnu trgovinu. Ovlašćeno. je da Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu privrede i Državnom zavodu za spoljnu trgovinu čini predloge za zakonske i administrativne mere u cilju unapređivanja spoljne trgovine. Zatim zakon predviđa reorganizaciju u smislu najužeg kontakta između svih ustanova pozvanih za prikupljanje obaveštenja o svima pitanjima, koja se tiču spoljne trgovine. Isto tako predvidja osnivanje većeg broja specijalnih ureda za spoljnu trgovinu, koji će stojati u najužoj vezi sa Većem za spoljnu trgovinu. Zakon ima uglavnom za cilj da stvori bolju organizaciju spoljno-trgovinske službe, za kojom se, naročito u današnje vreme protekcionizma (česte carinske i devizne promene, kontingenftiranje, svakodnevne administrativno-proftekcionističke mere itd.) oseća velika potreba i bez ·koje spolina trgovina teško može da funkcioniše. S druge strane zakon zadovoljava davnašnju želju nemačke izvozne industrije da preko Veća za