Narodno blagostanje

Страна 4

državnih obligacija, kao što se zna, konkretizovani su veličina rizika, po oceni kapitaliste, i stanje tržišta ka-

pitala. Možda ima i takvih koji se ustežu od kupovine naših državnih papira, ali će sigurno mnogo važniji uzrok njihovom niskom kursu biti

oskudica kapitala. Moramo, međutim, priznati da se čudimo što oni i ovako stoje sa 10% ukamaćenjem, posle svih onih silnih obveznica koje je naša država izdala u vidu prisilnih zajmova. Karakter prisilnosti sastoji se u "оте što je država po presudi imala te iznose da plati našoj privredi; umesto toga ona ih je uzela od nje na

zajam, dajući obveznice. Počevši od 1922 godine na taj

је način izdato 500 mil. dinara Investicionog zajma, 5 milijardi Ratne štete, nekoliko stotina miliona za иуог

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 1

Blerovih obligacija, 500 mil. 6% Begluka, 500 mil. na isti način upisanih akcija Agrarne banke, 150 mil. 4% Agrarnih obveznica i konačno 60 mil. dinara 6% Dalmatinskih agraraca (od 800 mil. koliko svega treba da bude izdato). Mislimo da će svako priznati da je to ipak malo odviše.

Vrlo je lako zamisliti kako bi delovala na tržištu efekata jedna nova masovna emisija takvih obveznica, kad se zna da je pri mnogo manjem opterećenju tržišta efekata od strane države i većoj obilnosti na tržištu kapitala renta Ratne štete notirala više od godinu dana svega 8% (80 dinara prema nominali od 1000). Toliko su primili svi ratom oštećeni koji su je morali u to vreme prodati.

II POVEĆANJE OPTICAJA

Još je Adam Smith pisao da ni jedna žalba iz kruga privrednika nije toliko česta kao žalba na oskudđicu u novcu. Ta žalba dolazi, po njegovom mišljenju, od bikanja dva potpuno razna pojma: kapitala i novca. Ono što dužnik traži, to su razna dobra potrebna za nj egovu privrednu delatnost. On to danas postiže putem novčanog kredita; njime on dobija platežna sretstva koja mu omojućuju da kupi sve što treba. Ali novac nije jedino platežno sretstvo. U naprednim zemljama 80% svih plaćanja vrše se bez novca. Ima vrlo uglednih ekonomista koji zamišljaju da je budućnost privrede u potpunom ukidanju novca. Ono što dobija dužnik dobijajući platežna sretstva, to je kapital. Ako ima kapitala, lako је naći platežna sretstva za njegov prenos sa poverioca na dužnika.

Američki ekonomista Loilin upozorava na zanimljivu činjenicu da se u jednoj naprednoj zemlji nikada пе čuje žalba na oskudicu platežnih sretstava, nego uglavnom u zemljama gde se kapitalizam još nije razvio.

Kako smo i mi jedna od tih zemalja, razumljivo je da se često čuje zahtev za povećanjem oplicaja. Oni koji to traže, polaze sa stanovišta da mi nemamo dovoljno novca u prometu. To je pitanje u našem javnom životu krivo postavljeno, a po našem shvatanju ni argumentacija nije ispravna.

Odgovor na pitanje, da li imamo mnogo ili premalo novca u opticaju, nemoguće je dati, ako se količina novca ne stavi u odnos prema nekom drugom faktoru. Ako se pitanje posmatra ovako opšte, kao što se to kod nas čini, mogu se braniti oba gledišta sa istim uspehom. Čak šta više, moglo bi se slobodno ustvrditi da nam je dovoljna cirkulacija od 1! dinara. Naravno da bi u tom slučaju njegova kupovna snaga iznosila 4.8 milijardi sadašnjih dinara i da bi iz tehničkih razloga morao biti podeljen na mnogo manjih delova. Sasvim drugačije izgleda problem opticaja, ako se posmatra u odnosu prema cenama, kao što |e to i jedino ispravno. Ako hoćemo današnje cene, onda |e opticaj dovoljan; ако hoćemo još niže, treba da ga smanjimo. Ali ako pođemo od postavke da nam trebaju više cene, kao što je to

(da daju samo pozajmice na najkraće rokove. krediti našoj privredi ne trebaju, pa ih ona zato ı ne traži. Tako će to biti sve dotle dok ostane otvoreno pi-

“dva načina: “opticaja novčanica Narodne banke.

postala lozinka našeg javnog mišljenja, koja se čak i službeno prihvata, onda je naš opticaj premalen.

Nivo cena je funkcija ukupne količine platežnih sretstava i brzine njihove cirkulacije. Mi se potpuno slažemo s tim da |e osim sniženia opticaja Narodne banke (naravno od vremena pre krize) brzina cirkulacije usporena i da je količina novčanih surogata znatno smanjena.

Sve to može da opravdava zahtev za povećanjem opticaja, naravno uvek pod pretpostavkom da želimo visoke cene.

Kao što se nismo mogli složiti sa argumentacijom inflacionista, isto tako ne možemo da prihvatimo ni argumente deflacionista protiv povećanja opticaja. Jedan od najvažnijih je svakako onaj koji je spomenuo u svom članku i g. d-r V. Marković.

Deflacionisti naime kažu: traži se povećanje орtica|a za kreditiranje privrede, dok njoj u novčanim zavodima stoje na raspoloženju krediti kojima se ona ne

služi iz prostog razloga što nema posla. To je tačno

sa Čisto Dankarskog g gledišta. Za bankare |e to činjenica. Sasvim je drugi aspekt toga pitanja sa stanovišta privrede. Njoj trebaju novci i ona ih traži. Banke, međutim, pod uticajem dellacije i straha od novih moratorija (što je potpuno razumljivo s njihovog gledišta) mogu Takvi

tanje dužnika koje nad našim kreditnim aparatom visi ·kao Damoklov mač. I zato još jedanput: rešimo već једnom pitanje dužnika i omogućimo time našem kreditnom aparatu da daje onakve kredite kakve privreda može upotrebiti! Priznajemo da deflacija nije put kojim

5е to može postići, a smatrajući da je preduzimač sa na„cionalno-ekonomskog gledišta važniji od imaoca kapi-

tala, mi smo protivu nje i protivu svih rešenja baziranih na njoj.

Da bi se postigao cilj koji žele naši inflacionisti, ima izdavanje državnih поусашса 1 роуесапје

IV IZDAVANJE DRŽAVNIH NOVČANICA

Vrlo je zanimljivo da onaj deo našeg javnog mišljenja koji traži rešenje dužničkog pitanja inflatornim metodama, govori gotovo isključivo o izdavanju državnih novčanica kao sretstvu. Na povećanje opticaja novсатса Narodne banke izgleda da se niko ne usuđuje

ni da pomisli, Sudeći po njihovom obrazloženju to dolazi otuda što oni još uvek žive u uverenju da danas, pod režimom prinudnog kursa i drakonskih deviznih ograničenja, postoji neka veza između kupovne snage novca i njegovog pokrića. Izgleda da im još uvek nije.