Narodno blagostanje

"23, мај 1936. 10 da se skoro postiglo stanje pre krize. Sudeći po indeksu poslovanja koji. je već prevazišao godinu 1929, prilike će se još više popraviti. Prošle godine radile su sa dobitkom sve privredne grane, izuzev preduzeća za naftu, kaučuk i čaj koja rade u inostranstvu. Kod privrednih grana, međutim, koje rade u zemlji, pokazuje se vrlo veliko pobolišanje, mada ni ono nije svuda bilo dovolino da sasvim nadoknadi gubitke, prouzrokovane krizom. Ali »The Economist« se naročito zadržava na pojavi da povećanje neto dohodaka nije proOuzrokovalo-i odgovarajuće. povećanje dividende. U srazmeri prema kapitalu iznosi čisti dobitak 12.60%, a dividenda 9.2%; u 1932 godini srazmera je bila 8.9% odnosno 7.5%;, a u 1929 god. 13% odn. 10%. To znači da su za vreme krize dobici manje upotrebljivani za stvaranje rezervi nego U ZgOdiriama konjunkture. To se vidi naročito poslednje godine; 1932 ie deo dobitka, odvojen kao rezerva, iznosio 47 (19299 100),a lane 117. Od čistog dobitka otišlo je 22.2%. u rezervu, prema svega 18.9% u 1929.

Dublji smisao i praktično dejstvo ovakvog postupka očituju se u većoj ravnomernosti dividende koja je u interesu preduzeća, jer omogućuje jače finansiranje vlastitim sredstvima ili bar pripremu za takvo finansiranje. Preduzeća na taj način postaju nezavisnila od tržišta kapitala. Sve dok ne ulože novac u investicije, preduzeća su neobično likvidna, a to im omogućuie da u zgodnom trenutku bez teškoća dođu do novih dobitaka koji posle mogu da ožive i tržište kapitala. Kolike važnosti može da bude ovakvo finanšijsko snaženje vlastitim sredstvima, vidi se još bolie po nemačkoj privredi. U Nemačkoi privatna privreda ne raspolaže onako Dogatim i jevtinim tržištem kapitala kao ona u Engleskoi, ler ono ima da služi ' državi za finansiranje njenih. mera za produktivno suzbijanje nezaposlenosti i za naoružanje; šta više, privreda mora pored toga i direktno da zadovoljava te državne potrebe. Pri takvom stanju glavno je da se privreda osposobi da vlastitim sredstvima produži konjunkturu Који је izazvala državna inicijativa. Taj prelaz inicijative na privatnu privredu koji želi i država, pretstavlia, međutim, presudnu tačku u celome eksperimentu državne, količinske unutrašnje konjunkture. Pobolišanje uglavnom potiče iz dobitaka od smanjenia troškova pomoću jačeg iskorišćenja kapaciteta i od relativnog sniženja nadnica usled sve veće Tracionalizacije. Dosta važnu ulogu ima i smanjenje kamatnih tereta usled manje potrebe za tuđim kapitalom, čije mesto zauzima finansiranje vlastitim sredstvima.

Kao u Engleskoj, i u Nemačkoj se pojačano finansiranje vlastitim sredstvima ogleda u porastu otpisa i rezervi i u smanjivaniu dividendi. Kod izvesnog reprezentativnog broja akcionarskih društava porasli su dobici od 1932 do 1935. za 26.5%, a dividende samo za 15.9%; to znači da je 1995 podelieno samo 84.9% dobitaka prema 88.9% u 19392. Isplate akcionarima u gotovom bile su, uostalom, još manje zbog ulaganja kapitala u državne hartije od vrednosti po speciјапот zakonu o viškovima kod akcionarskih društava. Prosečna dividenda koja је 1980 iznosila 2.6%, popela se opet na 4.9% u 19835, te je, prema fome, još uvek ispod prosečnog ukamaćenia obveznica, Ovaj niski rentabilitet, istina, ne može da privuče kapital, ali na to u ovaj mah ne treba mnogo polagati, jer je finansiranje vlastitim sredstvima u stanju da nadoknadi ovai nedostatak.

Iz statistike koju pruža »Erankfurter Zeitung«, može se videti da je samo mali deo zadržanog kapitala zaista upotrebljen u investicione svrhe. То је razumljivo, jer postojeći kapacitet 105 „nije dovolino. iskorišćen, tako da skoro i nema potrebe za proširenjem uređaja. Privreda je prestala

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 339

да traži kapitala od banaka i na tržištu kapitala, ali, s druge strane, ona sada sama postaje izvorom kredita i kapitala što se ispoljava u razduživanju kod banaka i u Кироуапји hartija od vrednosti na tržištu kapitala. Ova spremnost za finansiranje od naročite je važnosti baš u Nemačkoj, jer će tamo sada usled preorijentacije proizvodnje biti potrebne nove investicije, a na tržište kapitala se sada ne može više računati.

Vrlo zanimljivu dopunu ovim podacima o inicijativi

i finansiranju nove konjunkture pretstavljaju istražiyamja O presudnim motivima samih preduzetnika. Na prvom mestu treba spomenuti vanredno obimnu kritiku New Deal-a od ргог. Мошкопа. U četiri knjige, u izdanju Brookings Institution, on gOVOTI O proizvodnji, potrošnji, stvaranju Ка-

pitala i dohotcima. On priznaje da obim stvaranja kapitala

zavisi od visine ušteđenog dohotka, ali poriče da su uštede izraz potrebe za investicionim dobrima i da one bez daljega služe za proizvodnju ovih. Uštede nisu ništa drugo do nOV-

čane rezerve kojim se preduzetnici mogu poslužiti kadgod im

je potrebno. Da li će se upotreba ušteda za nove investicije rentirati, zavisi od toga da li roba koja bi se posle proizvodila, ima izgleda na prođu. Prema tome, tražnja za investicionim dobrima zavisi od tražnje za potrošnim. Zato će proizvodnja investicionih dobara pre oslabiti nego porasti, ako se poveća štednja na štetu potrošnje. Obratno, kapital će se verovatno više povećavati, ako se potrošnja poveća, nego ako se ona smanji; to se i pokazalo u razvoju poslednje godine. Ponovno oživljenje industrija investicionih dobara počelo je tek posle povećanja potrošnje i ostvarenja dobitaka kod industrije potrošnih dobara, ili u najboljem slučaju u isto vreme. Istina, zasada još ni kod jednih nije došlo do velikih novih investicija; međutim, težnje za uštedama na kamatama i za iskorišćavanjem mogućnosti konverzila na tržištu kapitala pojavile su se naipre kod industrija potrošnih dobara. Pored industrije ishrane, kožne robe, nameštaja i građevinske industrije, povećanje potrošnje naročito pokazuju industrije »public service«. Nije glavni zadatak privredne politike da forsira štednju i stvaranje kapitala, nego da održava izvesnu ravnotežu između potrošnje i štednje, da sprečava odlaženje kapitala, želinog investicije, u terminsku spekulaciju i da obezbeđuje stvarno investiranje.

Mišlienie da је potrošnia nosilac konjunkture, počiva uglavnom na pojavama u američkom razvoju, ali mu i engleske činjenice mogu poslužiti kao oslonac. U jednoj studiji o razvoju zaposlenosti za vreme poslednje krize, obijavljenoi u »The Economist«, utvrđeno je da je porast ukupnog broja zaposlenih sa 10,9 mil. u 1929 na 11,1 u 1935 rezultat povećanja kod industrija potrošnih dobara za 0,8 mil. (13,5%) i smanjenja kod industrije investicionih dobara za 0,7 mil. (14,8%). Preko 10% povećala se zaposlenost kod električne industrije (33,8%), zabavnih preduzeća, posluge, plina, vodovoda i elektrike, železnica i industrije vozila. Naprotiv, preko 10%. smanjena је zaposlenost kod brodogradnije (41,2%), tekstilne industrije, rudnika uglja i industrije gvožđa i čelika. I za vreme krize vide se kod obeju grupa jasne razlike u razvoju; u najgoroj godini, 1939, samo mali broi industrija potrošnih dobara pokazao je smanjenje zaposlenih preko 10% (građevinarstvo 17%), dok je kod industrija investicionih dobara u mnogim granama došlo do opadanja do polovine ranije zaposlenosti (kod brodogradilišta 59%).

Kao dokaz za ovo mišljienie može se navesti čak i razvoj u Nemačkoj koji se, sam po sebi, protivi Moultonovim izlaganjima. Nemačka konjunktura koja je isključivo državna tvorevina, odlikuje se neobično jakim poletom industrije investicionih dobara, dok ona potrošnih dobara daleko zaostaje. Razlog je tome što javni radovi unapređuju industrije отга«