Narodno blagostanje

"4, јули 1936.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ~

Страна. 435

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

униште |] |гохепје задПаса диуапа za Nemogućnost rezervata za Dunavsku banovinu tražilo je - između ostaloga i »da se dozvoli sadiocima upotreba za pušenje vlastitog duvana i to 1% od predate količine«. Ovai ie zahtev, iako od znatne principijelne važnosti, prošao uglavnom nezapažen.

Uvođenje t. zv. rezervata za maloga čoveka kod trošarina na potrošnju artikala u masi, bilo.je oduvek predmet zloupotreba. Razna zakonodavstva deceniiama uvode i ukidaiu oslobođenja od poreza ograničenih količina rakije ха роtrebe glavnih proizvođača-seljaka. Upravo klasičan je postao u tom pogledu primer sa »bouilleurs de cru« u Francuskoj. Čitave knjige su pisane o tom problemu. S ijedne se strane isticao obzir prema proizvođačima, a često je veliku ulogu igrao i demagoški pritisak, dok je s druge strane kroz te rezervate prolazila često i polovina proizvodnie neoporezovana. Time se stvarala nepravičnost između dve vrste proizvođača. Uostalom i mi imamo isto iskustvo sa rakijom. Pokazalo se da sva takva oslobođenja potpuno onemogućavaju kontrolu, naročito zato što se radi o ijednoi potpuno centralizovanoj proizvodnii.

sadioce duvana

Slučai sa duvanom je, međutim, loš mnogo gori od onoga sa rakijom na primer. Jer dok seliak-proizvođač rakije može, nakon što ie platio porez, da pije koliko hoće, dotle se sadiocu duvana oduzima i poslednii struk bilike koju je on teško negovao, da bi jie posle mnogo skuplje platio.

No sve to ipak ne bi moglo da opravda uvođenje Tezervata koji sadioci duvana traže, iz prostog razloga što bi to Upravi monopola potpuno onemogućilo već i onako teško savlađivanje kontrabande.

Sa velikim iznenađenjem smo

Služba narodu ili narodna „Dročitali vest »Jugoslovenskog

služba Loida« da su većnici Trgovinsko-industriiske komore u Zaj grebu, i to članovi trgovačkog otseka, pokrenuli pitanje stalne mesečne plate za pretsednika i dnevnica od svake sednice za njega i većnike. Plata bi trebala iznositi 8.000 dinara mesečno, a dnevnice po 9250 dinara. Ako je ta vest »Jug. Lojda« tačna, onda ona baca čudno · svetlo na predlagače.

Ako se još uzme u obzir da bi samo postojanje dnevnica bilo važan razlog za što veći broj sednica da bi na taj način i većnici došli do lepih mesečnih prihoda, onda se može slobodno reći da je taj zahtev više nego neskroman. Nas čudi tolika neskromnost, tim više što dolazi od ljudi koji se ubiše pričajući o očainom položaju trgovaca. A čim se radi o njihovim ličnim interesima, onda smatraju da su ti isti trgovci sposobni da podnesu još jedan nov teret. Ili možda gospoda nisu svesna da to zapravo preistavlia porez.

Mi smo dosada smatrali da su mesta pretsednika Коmore i većnika počasna mesta, a u tom nas nile mogao гаzuveriti ni gornji predlog. Još smo uvek. uvereni da će se naći liudi koji će hteti da zamene gospodu predlagače ukoliko oni povuku Rkonzekvencije iz neprihvatanja njihovog predloga.

A do njegovog odbijanja mora neizbežno doći, jer čl.

· 14 Uredbe o privrednim komorama u tač. 7 treća alineja kaže, doslovno: >»Komorski većnici vrše svoje dužnosti počasno i besplatno i nemaju prava ni na kakvu dnevnicu«. |

Postavlja se samo pitanie kako su g. g. većnici mogli učiniti predlog koji se kosi sa jasnom odredbom Uredbe o

SLUM NV NI NOI: ZO АДЕ

komorama. Svega su dve mogućnosti: ili za nju nisu znali, ili su. smatrali da mogu da je obiđu. Odgovor ni u jednom ni u drugom slučaju ne može biti povoljan za g. g. predlagače. ентитета Y Zabrana povrede osećaja јауnog stida nile sama po sebi ništa novo niti specilično naše. am == „Ona DrOoizlazi iz praVa čoveka

da zaštiti sebe, svoju ženu ili decu od onih koji toga osećaja nemaju. Radi se samo o tome šta je bestidno, a šta nije. A to je promenljivo ne samo prema vremenu nego i prema mestu. Dok ie pre sto godina za zaštitu javnog stida bila potrebna suknja do zemlje, dotle je danas u Parizu u izvesnim lokalima dovoljan i smokvin list. Мо Када se govori o zaštiti osećaja javnog stida, onda se misli na izvestan opšti osećaj. Oduvek je, naime, bilo takvih koji su bili u jednom ili drugom smeru radikalniji, nezo Većina liudi. Jedna od takvih je crkva. To је uostalom njeno pravo. Zato se nismo ni osvrtali na poznatu poslanicu katoličkih biskupa i na propovedi sveštenika, doklegod ie to ostajalo na crkvenom terenu. U poslednje vreme umešale su se, međutim, i političke vlasti. Neke su opštine izdale oglase u kojima zabranjuju kupališnim gostima kretanie po ulicama i javnim lokalima u kupaćim kostimima, pa čak i kupaćem plaštu i otvorenim pidžamama. Time dobija celo pitanje potpuno drugo značenje, jer dok je efekat poslanice bio jedino taj da su vernici eventualno osuđivali goste nedovolino odevene ili u najgorem slučaju nisu hteli da ih gledaju, sada se prema takvim gostima predviđaju i sankcije. A što je još naigore, prema postojećim propisima opštinski redari će biti oni koji imaju da prosude da li je nešto bestidno ili ne.

Kao što se vidi, naše opštine su otišle predaleko u svom shvatanju javnog stida, u svakom slučaiu mnogo dalje nego što je to obično u svetu. Čak i kupaći plašt i pidžama smatraju se kao bestidni, iako svi znamo da su obe vrste odeće, ne samo uobičajene, nego i naičešće u svim svetskim kupalištima. Ali ne samo to, nego je opšte poznato da naši seljaci leti nose odelo koje je vrlo slično pidžami, pa ipak se niko nije dosada našao da im to zameri ili čak zabrani.

Kod ovakvih mera se nikada ne sme preterivati. Naročito se to ne sme činiti u jednoj aktivnoj turističkoj zemlji kao što je naša. A pogotovo ne u momentu kada se toj privrednoj crani posvećuje tako velika pažnja, čak i veća, nego što to ona zaslužuje. Mi moramo da se držimo izvesnih u svetu prihvaćenih i praksom utvrđenih običaja. Nikako pak ne treba zaboraviti da postoji velika razlika između nemoralnosti i originalnosti. Ako neko smatra da je u pidžami lepši nego u drugoj odeći, ne treba mu to zadovoljstvo koje on, uostalom, plaća, sprečavati. A pogotovo ne onda kada on ne radi ništa što ne bi i u stranom svetu radio.

Goli i obučeni turizam

вишмешшеешивитенистиитети шиши о (осетком овога месеца 06 јављена је у Немачкој уредба, према којој су општине дужне да образују низ реa зерви, ради обезбеђења равнотеже буџета од коњунктурних колебања. Од појединих предвиђених резерви спадају у чисто финансијске: резерва ва амортизацију, резерва за обезбеђење гарантија и резерва за обнављање. Њихова сврха је уредно буџетирање у свима општинама. Коњунктурно-политичког значаја су: резерва за пословне издатке која има да обезбеди право-

Резервни фондови код општина у Немачкој

O ==