Narodno blagostanje

5, септембар 1936,

imati pre cilj da krene pitanje napred, pošto je stara uredba u stvari samo utvrdila principe i ostavila tolike praznine da je njeno izvršenje bilo nemoguće. Dalje, nova uredba mora imati za zadatak da baci na teret države sve one nove olakšice koje bi njome dobio seliak, i da reguliše pitanje eventualne socijalizacije gubitaka, koji bi došli od svakog eventualnog daljeg otpisa preko onoga koji bi bio neizbežan po imovnom stanju dužnikovom. Nakratko, glavna odlika nove uredbe biće u tome da se država konkretno i pozitivno angažuje sa svoje strane onde gde je već ranije naglašavala svoju pripomoć i svoju moralnu obavezu. Jer samo tako može se uopšte pristupiti likvidaciji toga pitanja.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 519

Uzgred budi rečeno, uvlačenje Agrarne banke u ovaj problem daje mogućnost povećanja likviditeta tražbina koje prelaze sa seljaka na banku. To samo može biti povolinije po poverioce. Time nije uklonjena mogućnost i rešenja bankarskog pitanja u vezi sa seljačkim dugovima.

Na kraju je očigledno da pitanje neseljačkih dugova neće uopšte biti predmet državne intervencije. Ne može se zamisliti rešenje bankarskog pitanja, a da se ostavi otvoreno pitanje ostalih dugova posle rešenja pitanja seljačkih. Jer očigledna je namera da se pitanje dugova skine definitivno s dnevnog reda i da se pusti da kreditni život zemlje počne normalno da pulsira.

ДОГАЂАЈИ И ПРОБ

но У питању организације изво-

Ко да извози суву шљиву, 32 овогодишње количине суПризад или приватници> ВИХ шљива боре се две струје: на једној су страни трговци, који стоје на становишту да извоз треба препустити приватној иницијативи, а уколико постоје царински контингенти, делити их уз извесно обештећење за специјални фонд, из кога би се надоплаћивала разлика за губитке код извоза на остала тржишта. Министарство пољопривреде и Министарство трговине и индустрије заступају гледиште, да се царински контингенти имају резервисати за Призад. Прво иде још и даље па тражи, услед велике овогодишње производње и опасности да се цене срозају, завођење интервенције на тржишту суве шљиве, као што је случај и код пшенице. Искоришћавањем преко 30 мил. дин. прихода од преференцијала (овај се може знатно увећати, „јер постоји могућност да приликом претстојећих преговора добијемо известан преференцијал и од Француске) могла би се успешно на домаћем тржишту одржати једна примерна цена.

У броју 29 од 18 јула ми смо изнели какви су изгледи и могућности пласмана овогодишње производње. Сада ћемо се задржати искључиво на ова два гледишта. Решење овога питања треба да садржи пројектована Уредба о организацији контроле производње и извоза воћа, која се налази пред Економско-финансијским комитетом. Питање је, међутим, да она не дође доцкан, јер је трговање сувом шљивом већ почело, па не би имало смисла држати у неизвесности ни трговце ни произвођаче. То не оправдава ни искуство стечено Уредбом о уљарицама, која је поништила све дотадање купопродајне односе, створивши потпуно нову ситуацију са много нејасноћа и тешкоћа и за произвођаче и за трговце. Уосталом, предложена Уредба и не решава проблем државне интервенције, она само резервише царинске контингенте за Призад и предвиђа извесне контролне и организационе мере за које је већ доцкан, јер се извоз већ увелико одвија.

За нас се поставља питање: које је од горња два гледишта исправно. Највећи део нашег извоза суве шљиве је контингентиран, другим речима има ограничену тражњу. Извесни контингенти су са царинским преференцијалом. Сем тога, један део извоза, 2.500—8.000 вагона, пласира се на тржиштима Средње Европе на којима, благодарећи девизним и трговинско-политичким прописима, наша шљива постиже цене изнад паритета калифорнијске шљиве. Наша овогодишња производња, међутим, знатно прелази обим царинских контингената и капацитета средње-европских тржишта. Око 1.500—92.000 вагона биће упу-

ћено на тржишта западних и северних европских земаља, где ће шљиве морати да буду уновчене по калифорнијском паритету. У оваквој ситуацији препуштање извоза приватној иницијативи крије у себи две опасности: цене на домаћем тржишту формирале би се према најнеповољнијим условима уновчавања и по овима биле би откупљиване и

оне количине, које ће се иначе пласирати по знатно повољнијим ценама на тржиштима Средње Европе, што би

јако смањило куповну снагу произвођача сувих шљива. С друге стране појединачна понуда према земљама у којима уживамо царинске контингенте, имала би, сасвим природно, за последицу конкуренцију међу трговцима, која би такође обарала цене. Најзад, створила би се могућност трговања извозницама, као што је био случај пре неколико година када је међу трговце подељен талијански контингент. Све те могућности крију у себи велику опасност да се цене срозају на невероватно низак ниво, што би практично значило уништење куповне снаге произвођача сувих шљива, којима је ова главни извор прихода. Стога мислимо да се при решавању овога питања у првом реду

мора водити рачуна о интересима произвођача, који су многобројнији и економски много важнији од десетине па и стотине шљиварских трговаца. Изнети разлози говоре за интервенцију на тржишту сувом шљивом. Пошто већ имаMO 3a 25% извозног вишка обезбеђене царинске контингенте, а у изгледу је да ћемо добити и нове, који би дали неколико десетина милиона динара прихода, штета би била не искористити то за одржавање примерне цене за целокупну производњу. Уосталом, преференцијали су стварно томе и намењени. Трговци су се већ помирили с тим, да преференцијали не припадају њима, Они исто тако морају увидети да се преференцирани извоз ни технички не може обављати преко њих, пошто то искључује могућност да преференцијали дођу до изражаја у цени коју добија произвођач. Најзад, мораће се помирити и са тиме, да се контингенти искоришћују изван њих. Контингентирање само по себи значи диференцирање тражње. За земљу извозницу оно претставља ограничење могућности извоза. Обештећење за то треба да се добије у вишим ценама за контингентирану количину. Логички, корист овога треба да оде произвођачу, јер он далеко више страда од ограничене могућности уновчења него трговац. Произвођач је услед тога приморан да врши преоријентацију у своме газдинству итд. Према томе, добит из диспаритета цена створена контингентирањем увоза, не може припасти трговцима, већ произвођачима, јер она претставља само један део компензације за ограничење продајне могућности извесне земље,