Narodno blagostanje

Страна 580 | o

Otkako je na dnevnom redu

Jedno proročanstvo problem žitarica, uglavnom o pšenici pšenice, došla su do izražaja tri gledišta: po jednome kri-

zu je trebalo suzbijati smanji-

vanjem proizvodnih troškova, po drugome redukcijom proiz-

уодпје, а ро trećem povećaniem potrošnje. Ovoga puta nas interesuje poslednje gledište, za koje imamo odličnu ilustracilu u najnovijim podacima o kretanju svetske potrošnie pšenice, koje ie objavio Institut za istraživanja Univerziteta u Stanfordu (Kalifornija). Prema tim podacima svetska potrošnja pšenice (za ishranu ljudstva, setvu i ishranu stoke) sve do svetskog rata neprekidno je rasla; prosečni godišnji porast za poslednjih 30 godina uoči rata bio ie milion tona. Periodi opadanja potrošnje bili su relativno vrlo kratki (godinu-dve najviše) i obično su dolazili kao posledica rđave žetve. Uglavnom postoje dva razloga stalnom porastu potrošnie pre rata: prvi leži u porastu stanovništva, a drugi u strukturi potrošnje. Do 1913/14 stanovništvo je brže raslo nego potrošnja pšenice na glavu. Otuda prirastu stanovništva ima se pripisati samo dve trećine apsolutnog porasta potrošnje pšenice, dok samo jedna trećina otpada na porast potrošnje na glavu. Drugim rečima, to znači da se već pre rata javlja tendencija relativnog opadanja potrošnje pšenice, kao posledica naglog kapitalističkog razvitka karakterisanog snažnom industrijalizacijom i povećanjem kupovne snage širokih potrošačkih masa. Stalno mehaniziranje procesa proizvodnje uticalo je na smanjivanje

potrebe energetskih hraniva (koja služe održavanju fizičke -

snage) u kojima jedno od važnih mesta zauzima hleb.

'

Svetski rat ie prekinuo ovai razvitak vrativši potrošniu na nivo od početka XX veka. Prosečna potrošnia na glavu u periodu 1916—20 g. pala je na 0.84 kv. Druga karakteristika potrošnje za vreme rata bila je velika nejednakost prema pojedinim zemljama što ije zavisilo od vlastite proizvodnje i mogućnosti uvoza. Uostalom, ratni period nije ni interesantan sa gledišta tendencija razvitka potrošnje.

Posle rata u kretanju svetske potrošnje pšenice imamo tri perioda. Prvi traje do 1928/29; njegova je karakteristika prosečni godišnji apsolutni porast od 885.000 tona sa tendencijom usporenja usled, smanjivanja priraštaja stanovništva, koji je, međutim, u prvim godinama posle rata bio znatno veći od predratnog. Na kretanje potrošnje u ovome periodu počinje sve više da se oseća dejstvo promena u procesu proizvodnje, koje utiče na strukturelna pomeranja od energetskih

na zaštitna hraniva (hraniva koja štite zdravlje). Drugi period

traje do 1933 i njegova je karakteristika stagnacija u potrošnji pšenice. Treći period počinje 1933/934 — potrošnja opada i apsolutno i relativno. — Faktoru promene u ishrani pridružuju se još dva nova: iščezavajući priraštaj stanovništva u izvesnim jndustrijshi najrazvijenijim zemljama, nezaposlenost i skraćeni rad.

Kao što vidimo, u periodu porasta potrošnje pšenice najčešću ulogu igrao je priraštaj stanovništva. Vremenom taj faktor bivao je sve slabiji: u prvi mah zbog pojave izvesnih činjenica koje su dejstvovale u pravcu relativnog smanjivanja potrošnje pšenice, a u najnovije vreme i zbog slablienja intenziteta priraštaja stanovništva usled čega se javlja relativno i apsolutno opadanie potrošnje u svetu. Otuda pomenufi Institut ispituje budući razvoi svetske potrošnje pšenice u vezi sa kretanjem priraštaja stanovništva. Po njemu tu leži i osnov za pravilno shvatanje pitanja pšenice uopšte. Tako da je npr. u periodu 1930—36 priraštaj stanovništva ostao isti kao pre rata, a takođe i relativna potrošnja na glavu, ZOdišnie povećanje svetske potrošnje bilo bi 3 mil. tona odnosno 3%. Da se, međutim, nastavilo i povećanje potrošnje na glavu istim tempom kao pre rata, onda bi se godišnja potrošnja

__ НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ _—_ 188.

povećala za čitavih 15.8 mil. tona ili 16%. Na osnovu tog Institut čini dve pretpostavke: Prva je, da za narednih pet godina (1936—1941) priraštai stanovništva i potrošnja na glavu ostanu isti kao u periodu 1930—36: pod tom pretpostavkom svetska potrošnja posle pet godina bila bi 103.4. mil. tona prema prosečno proizvodnji poslednjih godina od 125.0 mil. tona. Druga je pretpostavka, da se prirast stanovništva i dalie usporava, a potrošnia na glavu opada kao u periodu 1926—1986. U tome slučaju svetska potrošnia pšenice 1940/41 bila bi svega 98 mil. tona. Ako se uzme u obzir normalna svetska prenosna rezerva od 2-— mil. tona, onda bi za podmirenje celokupne svetske potrebe u pšenici bila dovolina proizvodnja od 100 mil. tona ili 20% manie od prosečnog prinosa za poslednjih desetak godina. Institut smatra da će pre doći do ostvarenja druge pretpostavke, jer nema nikakva razloga da se može verovati u promenu tendencije razvoja · stanovništva. Otuda dolazi do zaključka, da postoji stalna mogućnost hiperprodukcije pšenice, da se ova ne može otkloniti povećanjem potrošnje i da je jedini lek u ograničenju zaseiane površine odnosno smanjenju proizvodnje.

„Господарска Слога“ повела Вино за жито — нова ак- је акцију за размену жита ција ,„Господарске Слоге“ 9802 вино између житородних

крајева Хрватске с једне и далматинских виноградара са друге стране. Ратари би по плану „Господарске Слоге“, дали него 4 кграма жита за ! л. вина без икаквих даљих трошкова. Трампа као начин размене добара престала је већ вековима. Њу је заменила купопродаја као савршенији облик. Продавац није мо- | рао више да тражи оног купца коме је његова роба била потребна и који је имао ону робу која је била потребна њему, већ је посредством новца могао да продаје своју робу на тржишту и да купи за новац што му је требало. Трампа како ју је замислила „Господарска Слога“ нема за циљ успостављање примитивне форме размене добара. Она треба као тренутна мера да помогне виноградарима, да ови за своја вина која не могу продати на тржишту, добију жито. Али ако би у току те акције добили вино само они који би га и иначе купили, виноградарима не би било поможено. Акција би имала успеха само онда, ако би начин размене привукао такве потрошаче, који иначе не би купили вино. Овим би „Господарска Слога" наметнула помоћу свог ауторитета прилично велики материјални терет. Сељаци би после дуге кризе, када имају низ незадовољених потреба, морали један део ових, вероватно нужнијих, жртвовати у корист вина. Али ни са етичке стране не може се правдати повећање прође вина под моралном пресијом једне моћне организације.

и њене слабе стране.

„Господарској Слози“, ако баш хоће да помогне далматинским виноградарима, стоје други путеви на расположењу. Она може да откупи вина, по умереној цени, а може их продати по тржишној. Разлику између веће куповне и тржишне цене могла би „Господарска Слога“ да разреже међу своје чланове. Виноградарима било би поможено, оптерећење било би равномерно и много мање по глави, и избегла би се принудна продаја на рачун произвођача жита.

„Господарска Слога" као организација у сваком случају губи. Она је створена са циљем да помаже својим члановима. Свака жртва коју она тражи слаби темеље на којима је сазидана. Чим су чешће жртве тим је мања слога. Она би са највећом опрезношћу морала да приступи решавању оваквих и сличних питања.

Држава је најспособнија да реши проблем кризе вина и она би и требала да преузме потребне мере. ·