Narodno blagostanje

10. октобар 1936.

исти износ металнога новца на који они гласе. Папирни новац је наличје златнога новца, према томе се мења и његова вредност кад се промени садржина металнога новца. У унутрашњем промету наравно папирни новац може да оптиче сасвим

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 661 _

независно од његовог односа вредности према металном новцу који сурогира. Али при израчунавању вредности металнога новца према другим валутама служи као мерило злато.

П ДЕЈСТВО ДЕВАЛВАЦИЈЕ

Обично се девалвацијом на првом месту циља на спољну трговину; жели се да се она обрне у корист земље која девалвира.

Противници девалвације тврде, да она мора само да шкоди баш у спољним привредним односима дотичне земље. Девалвацијом свог новца, при непромењеним ценама у земљи, — а све су девалвације у последње време извршене у жељи да цене у земљи остану непромењене —- дотична држава добија за исти волумен извоза онолико мање за колико је девалвирала валуту, а плаћа за толико исто више исти волумен увоза. Ако је пре девалвације била вредност извоза 100 кгр. злата и увоза толико исто, онда дотична држава добија сада за извоз 70 кгр. а исти увоз плаћа 130 кгр., тако да губи чистих 60 кгр. на 200 кгр. злата.

Присталице девалвације на то одговарају, да спољна трговина није мртва ствар, већ врло жива и покретна и да она великим делом зависи баш од вредности новца. Обрнуто ће бити дејство девалвације на спољну трговину него што то тврде противници. Смањењем цена домаће робе према иностранству односно у злату путем девалвације повећава се извоз, јер ће цео свет нагрнути да купи јевтинију робу. А поскупљујући девалвацијом увоз исти се смањује, тако да држава која девалвира, у крајњем резултату, добија више злата или евентуално губи мање злата но што је то било пре девалвације. Волумен извоза се удвостручава од 100 на 200 и при девалвираној валути добија се 140 кгр. злата. Увоз се преполовљава и плаћа свега 75 Кгр. злата, тако да има да се добије плус од 65 кгр. злата, док је пре девалвације биланс био изравнат. |

На то одговарају противници девалвације да је апсолутно немогуће данас повећати извоз у размерама какве данас очекују њене присталице. Увоз се може смањити, али и то не у тој мери, пошто је невероватно много артикала за које је свака држава мање-више упућена на иностранство. Али што се тиче извоза, он се не може повећати због тога што према искуству последњих година свака девалвација изазива контра-мере у иностранству против извоза дотичне земље. Девалвација се сматра за демпинг, за једну врсту извозне премије, накратко, за нелојалну конкуренцију на међународном тржишту и због тога државе се ограђују од робе девалвационе земље царинама, контингентима итд. или паралишу саму девалвацију девалвирајући и саме.

Присталице девалвације веле, да је та опасност искључена онда кад се врши девалвација ради прилагођавања ценама на светском тржишту. Дабоме да би било сасвим оправдано предузимати контрамере против девалвације земље која нема високе цене већ девалвира да би била јевтинија од других земаља. Међутим у свету још има правичности, а она допушта земљи, која има исувише висок ниво цена, да девалвира валуту да би нивелисала цене са осталим земљама. Француски ниво цена је у.

последње време био за 22% већи од енглеског и због тога су биле искључене репресалије. Споразум између Француске, Енглеске и Америке је доказ, да у свету још има правичности, јер последње земље су одобриле Француској девалвацију само због тога што она тиме прилагођава свој ниво цена њиховим. А без контра-мера мора се очекивати од девалвације повећање извоза и смањење увоза.

Противници девалвације веле, да су данас царинске баријере у појединим земљама тако високе, да и без репресалија нема маха за јачи полет извоза. Али све и ако би нека девалвациона земља постигла успех у спољној трговини, ипак би он био краткога века. Убрзо би се изгубило свако преимућство дотичне земље, јер ће цене убрзо да скоче на свој првобитни ниво. Зашто пре рата, веле даље противници девалвације, није познат ни један случај девалвације валуте ради постигнућа ма какве користи у спољној трговини» Зато, што је цео свет знао за закон нивелисања (изједначења) цена између крајева међ којима се врши размена добара, па и између појединих држава. Једнакост цена је основни економски закон. Она се увек аутоматски успоставља, ако би била поремећена у једној држави, услед ванредних догађаја. Ако на пример падне валута једне земље услед пасивности биланса плаћања, онда се ова пашти свим средствима да врати валуту на првобитни ниво. Прво дисконтном политиком, па ако то не иде, онда зајмом на страни. А ако би депресијација валуте односно појава ажије дуже трајала, онда би се аутоматски успоставила равнотежа цена дотичне земље на следећи начин. Иностранство би после пада валуте појурило да купи робу у тој земљи, пошто је јевтинија, и роба би због тога почела да скаче, док не би дошла на свој првобитни ниво, тј. скочила би за цео износ 32 колико је пала валута. Цена у злату би се изједначила са ценама у злату у другим земљама. Тако ће бити и са намерном девалвацијом. Наивна је одлука односних влада, да цене одрже на истом нивоу. Цене морају скакати и доћи на стари ниво.

Присталице девалвације на то одговарају да су се из основа променили услови економског живота после рата, према онима пре рата. Економски закон нивелације цена међ земљама важи и данас, само су цене постале нееластичне. Покварио се аутомат за успостављање равнотеже, јер не ради његов главни федер. Нису еластичне цене, а цене су оно што се мења кад се промени валута да би се успоставила првобитна равнотежа. Да је тако, данас најбоље показује пример који је раније поменут, наиме да је ниво цена у Француској за 22% виши но у Енгдеској. То се пре рата није дало замислити. Нееластичност цена долази пре свега од аутаркизирања држава, и то мање, а много више услед нееластичности врло важних трошкова производње. Један део трошкова је и пре рата био нееластичан, ади је он пре рата играо малу