Narodno blagostanje

- nije prisvojila tu razliku nego je prenela u pokriće,

_ 11. фебруар 1939.

"тета (еолји dirigovane monete, po kojoj opticai novčanica

treba da se sužava i proširuje prema potrebama tržišta, a ka-

·zalika potreba je kretanje kamatne stope; kad pađa previše је novca u opticaju, kad raste premalo. Opticaj dakle nije ogra-

ničen zalihama zlata.

Ovoj teoriji nile saobraženo monetarno zakonodavstyo, ier je u pogledu pokrića ostao na snazi zakon iz 1928. Da se zalihe zlata od 1931 nisu povećale sa 126.na 326 mil., ne bi se opticaj mogao popeti na 526 mil. koliko iznosi sad, a da ne bude povređen zakon. Utoliko pre moglo se dogoditi da podloga ne bude dovolina, jer je zlato računato po ceni ustanovljenoj 1816 god. od 85 šilinga za uncu, iako mu je cena na tržištu skočila na 148. Kad je pre mesec dana banka ustupila Egalizacionom fondu svojih 200 mil. zlata — oko 350 mil. po piiačnoi ceni — zlatna podloga pala je na 126 i jedan deo novčanica u opticaju ostao bi bio nepokriven, da nije u isto

_ vreme pokriće u hartijama povišeno na 400. Ali zakon je do-

zvoljavao samo 260 mil. i trebalo ga je menjati.

Povećanje pokrića u hartilama od vrednosti komentarisano je kao inflacija. Međutim, revalorizaci{iom zlata Do р:jačnoi ceni dobilo se od 126 mil. 220, za 95 mil. više, a država Posle toga pokriće u hartijama od vrednosti smanjeno je sa 400 na 300 miliona. Ukupno pokriće iznosi oko 520 mil. dakle skoro toliko koliko i opticaj. Po dosadašnjim monetarnim propisima emisija novčanica sudarila bi se opet o nedovolino pokriće. U tom pogledu izvršena ie promena koja revolucioniše dosadašnie zakonodavstvo i dovodi ga u saglasnost sa teorijom dirigovane valute.

Promena je u tom da revalorizacija nije izvršena po utvrđenoj ceni nego po onoj koju je zlato imalo u sredu posle potpisa zakona. A zatim svakih sedam dana Кпј Исе зе vrednost zlata iz podloge po pijačnoj ceni i hartija od vrednosti po kursu tog dana. Ako podloga bude veća od zakonske višak će se ustupiti Ezalizacionom fondu, ako bude manja, namiriće se razlika iz fonda. Ne odlučuje podloga o opticaju, nego opticaj o podlozi. Engleska banka je preko 100 godina suvereno diktirala cenu zlata na svetskom tržištu, sada se ona ravna po londonskom. A kako promena cene zlata zavisi i od međunarodne situacije funte, računske promene podloge biće izvestan refleks kolebanja funte. To je najozbiljniji demanti glasova o vraćanju na zlatno važenje. Pod njim novčanica pretstavlja utvrđenu količinu zlata, odnosno zlato ima utvrđenu cenu. Sada promet određuje cenu zlata, odlučuje о kursu funte, a Egalizacioni fond samo utiče da se on drži izvesnih granica. Zakon je potvrdio nestabimu vrednost novca pošto je već stečeno veliko iskustvo u dirigovanju njime.

Logično bi bilo da je ukinuta i podela na bankovno i emisiono odeljenje, koja je odgovarala zlatnom važenju. Ali ona praktično ne pretstavlja smetnju politici dirigovane valute. Ne zavisi opticaj od sredstava koja poseduje bankovno odeljenje, nego i sva sredstva Egalizacionog fonda su rezervna podloga. Dosada to nije bio slučaj. Fond je svojim zlatom branio kurs funte, a bančino zlato pretstavljalo je podlogu. Moglo bi se reći da je bančino zlato bilo rezerva na koju je Fond mogao da računa u slučaju da je ostao bez zlata. Ali ne i obrnuto, do poslednje zakonske reforme. Миш о Јутро" у недељном броју од 5 о. м. позабавило се питањем клириншке марке код нас и уједно се осврнуло у вези с тим на наше девизне тешкоће. „Јутро“ је између осталога тврдило да је превелики курс клириншке марке главни узрок наших девиз-

Хурс клириншке марке и наш извоз

и

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ И Страна 89

них тешкоћа. Услед тога се ниво цена подигао у нашој земљи и она није могла бити способна за конкуренцију на тржиштима оних земаља, које плаћају златом. Из писања „Јутра“ јасно излази да би се, по његовом мишљењу, ситуација поправила ако би се смањио курс клириншке марке.

Мишљење „Јутра се заснива на великој заблуди: Наиме, да је једини узрок високих цена код нас курс клириншке марке, У ствари је тако да откупне цене наших производа одређују установе Рајха. Према томе Немачка има најјаче средство у рукама да утиче на висину цена код нас. Она политиком цена може да паралише сваки пад односно скок клириншке марке. А то је битно, могућност утицања на цене. Немачкој се не пребацује то да држи на превисоком нивоу курс марке у средњо-европским и балканским земљама, него да плаћа превисоке цене. Претпоставивши, да би Немачка пристала на предлог „Јутра" да се спусти курс клириншке марке још ниже него што јесте, тиме се наш положај не би изменио, пошто би она могла да подигне цене. Да је „Јутро“ доследно морало би да тражи да Немачка не плаћа високе цене. А то би значе о код пшенице цену од 75 дин. код дрва и руда знатно мање цене него што се данас плаћају. Ми не верујемо да би „Јутро“ то хтело.

= ———— Doslednijh godina proizvodnja

aviona razvila se u većini industrijskih zemalja u veliku privrednu granu. Budžeti 38 zemalja pokazuju da 50% materijalnih izdataka određenih za voisku i mornaricu otpada na VaZduhoplovstvo. Ovako veliki izdaci posledica su porasta troškova proizvodnje aviona. Za izgradnju jednog avionskog motora potrebno ije sada 5 puta više radnih sati nego 1918 godine. Te mašine postale su komplikovanije, preciznije i zbog toga skuplje. Prema računu talijanskih stručnjaka vrednost jednog aviona kreće se između 350 i 860 din. po kg., dakle, nekoliko puta je veća nego kod lokomotiva ili automobila.

Industrija aviona razvila se u veliku privrednu granu

1937 godine svetska proizvodnja računa se na 28.500 aviona. U Japanu proizvedeno je 2.158, Italiji 2.965, Francuskoj 3.200 i Americi 3.840. Izvoz aviona je u stalnom porastu Osim kod Engleske i Francuske u ovoj godini, čije su fabrike potpuno zauzete domaćim porudžbinama. Od 1.445 mil. din., koliko je iznosila vrednost izvezenih aviona u 1928 godini, ona se popela na 2.923 mil. u 1937 i na 2.021 mil. u prvom polugodištu 1938 godine. Najveći su izvoznik SAD. U prvom polugođu 1938 njihov izvoz je iznosio 1.617 mil. din. (1937: 1.717 mil. din.), zatim dolazi Engleska sa 624 mil. (1937: 797 mil.), Francuska sa 88 mil. (1937: 186 mil.) i Italija sa 160 mil. (1937: 139 ти. din.). Koliki će udeo svnje proizvodnje' izvesti koja zemlja, zavisi kako od kvaliteta cena tako i od unutrašnje potrebe. Kako je ta potreba kod Holandije najmanja, ona najveći deo svoje produkcije izveze (1996 oko 60%). Ostale zemlje, čije naoružanje zahteva veliki broj ovih mašina, izvoze mnogo manje. Engleska 1935 svega 23%, Francuska 1936/37 33% i SAD 1936 31% svoje proizvodnje.

Trgovina avionima bila bi mnogo veća, kad ostale zemlje ne bi nastojale da razviju sopstvenu proizvodnju. Među tim zemljama treba spomenuti Jugoslaviju, Rumuniju i Švedsku, čija je industrija aviona znatno napredovala, ali još ne može da podmiri unutrašnju potrebu. Poslednjih godina javila su se dva nova izvoznika: Čehoslovačka i Poliska. Zasada Japan i Rusija ne pojavljuju se na svetskom tržištu kao prodavci, ali skoro ni kao kupci, pošto svoje potrebe najvećim delom podmiruju sopstvenom proizvodnjom.