Narodno blagostanje

Страна 520

teškoćama Argentine. Prema prvom polgođu prošle godine izvoz pšenice povećan je po količini za 77,9%/o, a po vrednosti svega za 16,7%- Nešto povoljnija je situacila kod ostalih agrarnih proizvoda — meso, koža, vuna, laneno seme — ali šu i ovi artikli pogođeni padanjem cena i relativnim osetnijim pojevtinjenjem prema industriskim proizvodima. Svi ovi artikli skupa čine preko 90% argentinskog izvoza tj. gro kupovine snage za plaćanje uvoza. Ukoliko se pak valorizacijcom cena agrarnih proizvoda održava donekle volumen unutrašnje kupovne snage utoliko se teškoće javliaju na finansijskom polju. -

Za 1939/40 Argentina je odredila intervencionu cenu za pšenicu od 7 pezosa za kvintal (oko 84 din.). Izvozni višak ceni se na 700.000 vagona. Od ovoga je do konca juna bilo izvezeno 300.000 vagona po svetskoj paritetnoj ceni od prosečno 5 pezosa po kvintalu ti. sa nadoplatom razlike na svaki izvezeni kvintal od 2 pezosa ili za celokupnu količinu 60 mil. pezosa. Od konca juna, međutim, cena pšenice na svetskom tržištu počela je da pada da bi se od početka jula kretala na nivou nižem i od onoga u vremenu krize 1999/33. To je još više povećalo razliku između argentinske unutrašnje i svetske cene i ova od tada iznosi od 2,50 pezosa za kvintal. Kako, sem ukoliko ne bi nastupile neke vanredne okolnosti, nema nikakvih izgleda za skori popravak cene pšenice to se već sada mora računati sa povećanim gubitkom od 2,50 pezosa po kvintalu za celokupni ostatak izvoznog viška ti. za 400.000 vag. odnosno sa 100 miliona Dezosa. Prema tome, ukupni gubitak države na intervenciji za držanje minimalne cene pšenice u 1939/40 izneo bi oko 160 mil. pezosa ti. oko dve milijarde dinara. To, međutim, nije sve, jer u ovoj sumi nisu uzeti u obzir troškovi magacinaže, kamata, osiguranja, manipulacija itd, Računajući i ove troškove suma gubitka približuje se iznosu od 200 mil. pezosa.

Žitni režim Argentine koji počiva na držanju minimalne cene uveden ie pre nekoliko godina. Finansiranje intervencije vrši se iz deviznog fonda čija se sredstva formiraju iz razlike na kursu deviza, koja se javlja iz kupovine deviza po zvaničnom i prodaje po višem kursu uvoznicima. Ova razlika sada iznosi dva pezosa po funti sterlinga, a nije isključeno da usled sadanjih finansiskih teškoća bude povećana daljom devalvacijam pezosa. Devizni fond za sada kupuje funtd Do 15, a prodaje je po 17 Dezosa. Stanje deviznog fonda međutim, nije ni iz daleka tako da bi on mogao da podnese veće terete. Sretstva stvorena u prethodnim dvema godinama koje su imale odličnu konjunkturu svih izvoznih artikala skoro su pofpuno imobilisana. Prema bilansu od konca 1938 g. devizni fond raspolagao je sa IGI mil. pezosa. Od toga bilo je imobilisano u samoupravne zajmove 44,70 mil. pezosa i u državne zajmove 106 mil. pezosa. Prema tome, gotovina deviznog fonda koncem prošle godine iznosila je neznatnu sumu od 10,30 mil. pezosa. Kako se kreću prihodi fonda u tekućoj godini ne zna se još ništa; pošto se, suprotno ranijoj praksi, ništa ne objavljuje, s pravom se pretpostavlja da priliv prihoda nije povoljan. U najboljem Slučaju prihod fonda mogao bi da bude isti kao i prošle godine kada je izneo 792 mil. pezosa. Sledstveno, devizni fond u najboljem slučaju mogao bi prikupiti ove godine najviše 80 mil. pezosa, što znači da bi ostatak gubitka državne in(егуепсје na tržištu pšenice od 190 mil. pezosa imao da padne na državni budžet, koji već sada pokazuje deficit od 140 mil. pezosa, ne uzimajući pri tome u obzir deficit vanrednog budžeta koji se predviđa na 167,2 mil. pezosa i deficit budžeta za javne radove, koji je do sada pokrivan iz deviznog fonda.

Prema razvoju situacije na svetskom tržištu pšenice nema izgleda da bi Argentina mogla da napusti intervenciju

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 33

kod održanja cene pšenice u zemlji, pa da se na taj način reši deficita u budžetu. Sudeći prema dosadanijoj praksi može se najpre očekivati da će ona sada pribeći devalvaciji pezosa.

Пшеница је оглашена про Мађарска и Румунија по- Клетством! Међу — првим чињу да беже од пшенице <овропским земљама које су

почеле бежати "из пшевипе налази се Мађарска — од пре неколико месеци, — када се видело да принос ове године може да буде рекордан. После састанка новоизабраног парламента овај циљ мађарске аграрне политике нашао је потврду у говорима министра претседника и министра пољопривреде. Ускоро треба очекивати и интересантне економско-политичке мере у овом правцу.

Противу досадашњег пшеничног режима, тј. политике гарантовања и држања релативно високе цене пшенице, износе се три аргумента. Први је спасавање државне касе терета који се стално повећава. Последњих година износи 30 милиона пенга (240 мил. дин.) (и за нову кампању одређена је цена око 150% преко светске, Одређивање тако високе цене (коју ни земље увознице мабарске пшенице не желе да плаћају па макар и кроз клиринг) постало је за државне финансије врло опасно. Опасност је утолико већа, што се цена више не одређује са гледишта економских интереса, већ утицајем политичких фактора. Тако се дошло дотле, да је гарантована минимална цена, замишљена првобитно као средство спречавања куповне снаге произвођача, постала стимулусом за стално повећање површине. Под режимом гарантоване цене пшенице структура мађарске пољопривреде постајала је све једностранија, а тиме и државна помоћ све потребнија.

Висока цена пшенице није могла остати изолована појава у кретању цена аграрних производа уопште, Поготово што се повећавањем производње пшенице смањивала производња осталих житарица. Тако је цена пшенице у првом реду утицала на цене сточне хране, преко ових на цене стоке и сточарских производа, а то значи на ниво цена аграрних производа уопште. Сточарска производња која је добрим делом упућена на извоз, почела је све више да трпи од високих цена сточне хране. Недовољна производња нарочито кукуруза изазивала је често увоз који је теретио трговински односно платни биланс.

Трећи аргумент противу даљег држања високе цене пшенице је социјалне природе. Та страна проблема нарочито је важна због структуре мађарске пољопривреде у којој 80% тржишне производње пада на велики посед. Велики број пољопривредних радника и мали поседи који чине 95%, сеоског живља немају никакве користи од високе цене пшенице. Напротив, висока цена пшенице умањује њихову куповну снагу за све друге потребе осим исхране. Надница пољопривредног радника исплаћује се у натури, следствено уколико је виша цена шшенице уголико радник прима мање хране. Мали поседник пак не производи веће количине пшенице, да би имао за тржиште, а у годинама рђаве жетве, када су и цене пшенице обично највише, он је упућен на докупљивање.

Због свега тога сматра се да досадашња политика аграрних цена није довела до 'правичније рсподеле социјалног продукта између града и села; напротив, по свему изгледа да је режим минималне цене пшенице ову расподелу учинио још неправичнијом, јер је највећи део терета држања цене пребачен на пољопривредног радника и потрошача хлебних жита.

Напуштање политике високе цене пшенице наглашено је нарочито приликом објављивања интервенционе