Narodno blagostanje

95. нобембар 1940. ——————=—==

уедепо је dosta blago reglementiranje tekstime proizvodnje, industriji sapuna propisan je tip proizvodnje da bi se štedelo na sirovini, propisan je jednoobrazni hleb. Osetila se oskudica izvesnih artikala, negde zbog sma-

njene proizvodnje, kao kod sapuna, ulja, špiritusa, ma--

sti ili zbog teškoća iransporta, kao kod brašna, uglja, drva,. | | А

Sve mere polazile su od pretpostavke da robe ima dovolino. Međutim, za poslednjih nekoliko meseci po-

_____HAPOJIHO. BJIAFOCTAFH5E

Страна 745

kazalo se da ova pretpostavka nije,tačna. Ukoliko je i bilo dovoljnih zaliha, došli si: psihološki momenti koji su ubrzali poremećaje, Na strani ponude došla.je spekulacija, na strani tražnje strah od oskudice izazvao je maniju snabdevanja kod bolje stojećih potrošača, tako da sti prilike na tržištu pokazivale da se problem snabdevanja zaoštrava i da je potrebno preduzeti radikalnije mere. Ministar trgovine, komentarišući Uredbu. o regulisanju prodaje kaže da je on tu potrebu uviđao. odavno.

IL RACIONIRANJE POTROŠNJE ~

Uredba o regulisanju prodaje pretstavlja obrt u zvaničnoj proceni maše situacije po pitanju snabdevanja. Privatno gomilanje zaliha, koje je bilo slobodno, postaje kažnjivo. Trgovcu se dopušta da. ograniči prodaju na obim u kome je pojedinom mušteriji prodavao do 1 septembra 1939.

Uredbom o suzbijanju skupoće bilo je zabranjeno trgovcu da spekulativno gomila robu. Međutim, privatno gomilanje zaliha imalo je istu posledicu za tržište, kao od strane trgovaca. Povučene su velike količine robe, a to je bio jedan faktor skakanja cena. Sa stanovišta snabdevanja bolje bi bilo da su zalihe ostale kod trgovaca, jer ih vlast može lakše da otkrije i pusti u promet. Privatne zalihe su nedostižne, tako da je poremećaj distribucije, ukoliko je izazvan njihovim 20milanjem, definitivan.

Uredba. daje trgovcima pravo koje nemaju po Uredbi o suzbijanju skupoće i nesavesne spekulacije, da prodaju onoliko pojedinom potrošaču, koliko je kupovao do septembra 1939. Ako je nov mušterija, trgovac procenjuje njegove potrebe prema drugim svojim mušterijama. Trgovac je i dalje pod udarom Uredbe o spekulaciji. Ali po novoj Uredbi zakonodavac mu je prepustio da sprovede jedan način racioniranja potrošnje. Zakondavac nije mislio da smanji potrošnju, nego samo da onemogući gomilanje zaliha kod potrošača. Da to postigne On je imao tri načina: ili da uvede karte za snabdevanje, ili da ostavi punu slobodu kupovanja, ali da zato kontroliše privatne podrume, ili ovaj način po uredbi. Dva prva načina zahtevaju ogroman aparat, treći je mnogo jednostavniji, ali zato može da bude i najmanje efikasan. Karte se uvode kad količine na tržištu nisu dovoljne za normalnu potrošnju. Merodavni nisu smatrali da je naša situacija takva i odlučili su se za najblaži oblik racioniranja. Mi smo već nekoliko puta Disali da ovakvo racioniranje pretpostavlja disciplinu trgovaca, jer Oni nisu više samo (гооус, перо izvršjfelji jedne zakonske mere. Trgovac ima i sam interesa da zadovolji što veći broj potrošača, da bi tako održao Veze sa njima dok se situacija na tržištu ne normalizuje. Ali je vrlo teško pretpostaviti da će on u tom biti pravičan i da neće preferirati jednog mušteriju drugom, utoliko pre kad nema nekog strogog merila za količine koje mu može da proda. Njemu se ne može dokazati da se ogrešio o propise uredbe, ako proda jednom nešto više, a drugom nešto manje, nego što je prodavao do

septembra 1939. Zato ovaj način racioniranja nije u svetu mnogo praktikovan. Vlast ovim načinom ostavlja racioniranje potrošnje privatnoj trgovini, bez mogućno–sti da je kontroliše na svakom koraku. Nemačka je bila uvela ovaj sistem racioniranja, ali samo za neke artikle i propisala je izvesne formalnosti koje su. vezale trgovca. On je morao da vodi evidenciju mušterija i količina koje mu pripadaju. Potrošač se mogao da snabdeva samo kod svog trgovca. Ako je prešao drugom, brisao са je prvi kod sebe i obaveštavao drugog o količinama koje pripadaju potrošaču. Kod nas nema tih formalnosti, ali kažnjivo |e kupovanje, kod više trgovaca, što je teško ustanoviti. j

Ovo racioniranje upereno je protiv stvaranja zaliha. Ali pošto može lako da se pokaže da izvesne robe nema dovolino za normalnu potrošnju, Uredba predviđa da će se u tom slučaju pristupiti smanjenju same potrošnje. Izgleda da se zasada misli da bi do-oskudice moglo da dođe samo zbog poremećaja u saobraćaju. U članu 2) kaže se da će racioniranje sprovoditi mesne upravne vlasti prvog stepena, gde se pokaže da je to potrebno i tako dugo dok oskudica ne bude odstranjena. Međutim, kod nekoliko artikala može se sa sigurnošću pretpostaviti da ih nema u dovoljnoj količini, ili da će se trošiti brže nego obično. Pošto postoji mogućnost. da nacionalne zalihe padnu ispod pofreba normalne роtrošnje, trebalo bi već sad jače ograničiti potrošnju bar nekih artikala, pre nego što se oseti oskudica.

Pošto Uredba daje trgovcu pravo da ograniči prodaju biće teže ustanoviti postoji li špekulativno zadržavanje robe. Sudovi su utvrđivali špekulaciju na osnovu iskaza kupca kome trgovac nije hteo da proda traženu količinu. Sada taj dokaz otpada. Za dokaz špekulacije treba da se utvrdi da trgovac drži na lageru veću količmu robe nego što je ranije činio, Pošto sud ne može da raspolaže podacima o ranijim. količinama, ostaje drugi, da se utvrdi da trgovac drži veće zalihe nego što je trgovački uobičajeno. To. se može samo. preko veštaka. Ustanovljienje spekulacije postaje komplikovan posao. Nova uredba predvidela je jednu meru protiv gomilanja zaliha, da trgovac na malo ne može portučiti veće količine od trgovca na veliko ili proizvođača, nego što je poručivao ranije. Trgovac na malo može da pravi zalihe samo ograničavajući prodaju, a pošto mu je to dato kao pravo u drugom cilju, vlasti će morati da budu na velikom oprezu da on to ne iskoristi špekulativno.. II. APROVIZACIJE

Uredba o regulisanju prodaje polazi od pretpostavke, da su zalihe. robe u zemlji ograničene i zafo zabranjuje privatno gomilanje. Ali ona uzima u obzir i mogućnost da zalihe nisu dovoljne ni za normalnu po-

trošnju i zato predviđa ograničenje potrošnje. Time se ona razlikuje od čitavog dosadašnjeg zakonodavstva po pitanju, snabdevanja, koje nije uopšte računalo sa ograničenim zalihama. Druga uredba, o ustanovama za