Naša književnost

Дјечак из Полимља | 207

Плава неће дирнути ни једне куће у селима која ми напустимо. То је узмутило наш фронт. Затим су се издвојили сељаци поред чијих кућа је пролазила линија фронта,“ захтијевајући да се војска одмах повуче с њихова терена, или ће они бити приморани да отјерају „кавгаџије“. То је био посљедњи ударац — и фронт је прскао. Сељаци су се почели разилазити, вичући гласно да човјек треба да брани своје село и своју кућу а не — „алајбегове конаке“. Нарочито су гласно викали и оштро псовали у тренутку кад су, у групама или један по један, одлазили с положаја.

Усред ноћи, док смо ми још били на савјетовању, јавили су нам телефоном да се фронт распао и да је на положајима остало од шест стотина људи свега осамдесетак комуниста и десет бораца из балканских ратова. С положаја су питали шта да раде и било им је речено да остану гдје су. Ми смо хитно послали заробљени луксузни аутомобил у Беране да нам другови, који су тамо заплијенили велико наоружање, пошаљу неколико пушкомитраљеза, митраљеза и лаких бацача с муницијом. У сам расвит, најбољим и најискуснијим борцима на нашем положају уручено је ново оружје. Али, онамошњи сељаци су то видјели, па су дали глас фашистима с којима су мислили да постигну компромис, запуцали су с леђа, а фашисти су извршили напад прије но што су наши успјели да испробају ново оружје и да га искористе у пуном опсегу. И тако се остатак фронта, под борбом, повукао према старој турско-црногорској граници.

Тога дана предвече италијански и муслимански фашисти су, спаљујући сваку кућу и стају на свом путу, убијајући и пљачкајући, стигли до старе црногорске границе. Наши су ту били стали, и ту се водила жестока митраљеска и пушчана борба око шумовите косеи сувог корита јесењег и прољећњег потока. У селу око станице тискало се мноштво сељака који су прошлог дана напустили наше положаје: они су били постиђени, суморни, свадљиви, ишли су сокацима, сједјели за празним кафанским столовима, подајући се пропаганди провокатора и свађајући се с провокаторима, чекајући нешто, понајприје да се с неким исвађају или да их неко изгрди. У сумрак смо приступили њиховом поновном организовању и враћању на положај. Било је говора, грдњи, па опет говора, суза, официрских команди, формирања и распадања водова и чета, равнања, прозивки и пребројавања. Пред зору, на нову линију фронта пошло је преко четири стотине људи, да појачају редове другова који су, пред ватром и јуришима острвљеног непријатеља, одржали своје позиције без и једне стопе узмака. Истовремено је ријешено да се к вечери пређе у противнапад. И тада је наступио Вуков час: он је с коњима упућен у среско мјесто да хитно превуче пољску хаубицу, заплијењену с метцима без каписле и упаљача, и тек јуче оспособљену упорним радом једног бравара који је капислу замијенио скраћеном, неиспаљеном чауром француске трометке, а упаљач је направио од динамитне каписле, у чији је отвор ста-