Naša književnost

208 пе Наша књижевност

вио и причврстио комад телеграфске жице, који је вирио из гранате, изазивајући експлозију при удару о земљу.

Поподне, у соби жандармериске постаје дошло је до оштре препирке између тројице официра — с једне стране, и нас „цивила“ с друге. Официри су се припремали да, за одмазду, попале све муслиманске куће које будемо освојили. Ми смо се противили, тражећи да се спале само куће истакнутих фашиста и зликоваца. Мајор и поручник су били у ватри, викали су и пријетили. Пребацивали су нам да се аутоматска оружја, благодарећи. томе што су прексиноћ на положајима остали само комунисти, налазе у комунистичким рукама, па су захтијевали да се, прије противнапада, поново, „праведно подијеле“. И док се препирка заоштравала, пред прозорима собе почели су се смуцати неки наоружани људи које су довели официри. Они су ћутке провиривали кроз прозор, а наредник је исто тако провиривао кроз врата, као да су нешто тражили, Један од нас „цивила“, хроми и помало кочоперни младић, поскочио је са свог мјеста и рекао да ови сејмени треба одмах да се губе одавде, пошто је код

„нас већ и онако било доста сејмена, а коме се извиђа — нека иде

горе, гдје се води борба и има шта видјети.

Таман смо мало утркмили младића и мајора, у собу је ушао курир с положаја. Он је рекао, прије но што је пружио донесено писмо: „Иде топ и читави сватови за њим!“ Погледали смо једни у друге да бисмо одредили ко да пође да прими и даље упути тол, па смо се некако ћутке споразумјели да кренемо сви. Устали смо официри су закопчали блузе и капуте. Курир је отрчао пред нама, обазирући се, као да нас нуди да гледамо, и као да нас пита да ли видимо оно што он. На мјесту гдје сокачић излази на цесту, сусрео нас је средњевјечан човјек у војничкој кабаници, необријан, испуцалих усана. То је био Вуков отац. Он нам је, смјешкајући се као кривац, рекао да је, ето, и он прексиноћ напустио положај, а данас се вратио с планине да види хоће ли још гдје бити борбе. У катуну није нашао сина Вука, па је дошао да га потражи и потјера к стоци. Док је он то говорио, цестом поврх кукуруза и шљивака наишла је читава поворка и он се некако у трен ока изгубио.

На челу поворке ишле су дјевојке с мотикама. Оне су се биле упутиле на рад, на главу канала којим се узима вода из ријеке и води низ читаву долину ради наводњавања кукуруза. Дјевојке су пјевале неку нову пјесму од четири стиха, поручујући момцима да ратују, а оне ће радити, Кад су оне прошле, наишао. је топ. На једном од два прва коња јахало је неко дијете, машући глатким прутом. Коњи су ишли одмјереним и сигурним кораком, а копита и китице изнад копита биле су им бијеле од прашине. За коњима је, подрхтавајући, ишла пољска хаубица, подигнуте кратке цијеви, зелена и свечана, прашњива до кољена. На сједишту топовске каре сједио је Вук, озбиљан и срећан, држећи узде тако као да некоме објеручке пружа ведро воде,