Naša književnost
| Дјечак “ 209
Топ је пратила читава поворка старијих сељака и дјеце која су час заостајала, час престизала и поворку и запрегу. Лица у поворци била су, свако на свој начин, живахна и пуна неке радосне пријетње, с очима које су придошлицама говориле: ето, изволите на нашу гозбу.
Топ је стао на комаду пута између два моста и између бијелих и бојадисаних кућа које су се дизале из шљивових и липових грана. Људи су одмах опколили запрегу, гледајући на топ као на огромно богатство које су тек сада стекли, — као да таквог оружја никада досад нијесу имали ни видјели, као да по њиховим цестама, поред њихових кућа, нијесу прије четири мјесеца безглаво јуриле и безглаво бачене на милост и немилост непријатељу десетине топова, бољих и убојитијих од овога. Вук је и даље сједио на кари, сунце га је пекло по лицу и по рукама, голим до лаката. Био је уморан, прашњав по трепавицама и вјеђама, рашчупан, шака прљавих од катрана и прашине. Али он је био људски задовољан, осјећао се као човјек и ратник који је најзад нашао своје мјесто и часно извршио свој први ратни задатак. То је био његов дан.
Кад смо му ми пришли, Вук је скочио са сједишта, и поздравио је, приносећи песницу челу. ИМ све је то, видјело се, схватао и као неки пркос и као нешто што се, у његовој ситуацији, само по себи разумије и из ње произлази. Мајор му је рекао да не треба да поздравља туђим поздравом.
— Није туђи, него наш, — одговорио је Вук.
А, то ћемо, рођаче, ми тек видјети! — рекао је мајор с неком потајном пријетњом и не обазирући се више на Вука, као да не говори њему, него себи и свима око себе.
— Па добро, видјећемо, — олговори му је дјечак, скочивши на своју кару. Било је јасно да треба прекинути ову препирку, и вратити се брзо у станицу, јер је једна препирка већ била прекинута на најопаснијем мјесту и тражила је да се брзо настави и некако заврши. Ја сам послао неког дјечака да позове резервног артиљериског официра који је већ био стигао с беранског фронта и одмарао се у једној од најближих кућа. Рекао сам Вуку да топ одвуче онамо гдје буде наредио артељериски официр, па да послије смјести и на. храни коње и сам пође на одмор. Вук је климнуо главом, благо је покренуо узде да упозори коње на скори полазак. Коњи су, покретима леђа, дали знак да су разумјели упозорење. У то је наишао стари бркати артиљерац и попео се на сједиште. Дјевојка дугог и бијелог врата, који је силно одударао од њене тамно-црвене мараме,. пришла је топу и закитила га цвијећем. Људи су почели да тапшу коње по сапима и да' их бодре на полазак, говорећи да ће „онима тамо“ бити сада „мишја рупа за дукат“ и да ће плављанима падати зелене ПРИ ве по дашчаним крововима — „кад ово расцијепи ваздух изнад њих“ Вук је на све то гледао с неизрецивим задовољством и ПИ
Ки ће за вејањејЕ ЉЕ
%
У
пре јнурин ЊОА
НА ан
55
пале
Му
Му
ји
ИМ
а
„=: ји
3
зар њена
#: а
ПН ВВ а а