Naša književnost

ј-

ТРИ ПЕСМЕ

БЕЗ СУСРЕТА

Ево, над тополама мјесец блиста у небу чистом, зимском, блиском. И топот далек дрхтај буди:

лик твој да у оку мом заруди

и поздравимо се топлим стиском.

Колико ноћи ријеком прође

и сунце лизну врућим млазом; колико цеста, колико села прашина на моје ноге сјела а не видјех те овом стазом.

Ту, овдје, задњи осмјех бјеше и клупа, и очи које воле,

под тополама шапат стопа

и ријечи тврде сред оклопа што слуте нове развигоре.

Још шкољком уха шапћу усне и љубав кључа, и срце туче! Дјевојко, мишљах: увијек тако бићемо једно =— једним кораком ићи и данас кроз обруче...

Ал сам сам, на стази, под мјесецом,

за леђима ми куцај сата.

Замире ноћ и зора. кријеси у а још те нема и ко зна гдје си о — на лицу гар ми сјео рата...

4 |