Naša književnost

212

4

ТАМНОВАЊЕ Замријеше стопе, коњ се рањен пропе по пртини снијега крвав смијех меса! Спуташе јунака у мокре конопе, газили га дуго, мучили га дуго; заривена кама оштар бол уреза оштар бол уреза...

Ноћ је мукло сјела, згасла зора бијела —- све су ноћи тешке... ноћи тамновања! Давно сунце бјеше — одред уврх села (гујо осветничка, ведрино момачка!),

а сад мрак је, чемер, зрака све је тања зрака све је тања.

Згрчен сужањ сања:

Гдје је жубор врела, усно изгорјела, гдје вихор, гдје бура, мирис боровине; гдје су ријечи крви, битка успламћела, куд сад чета гази, гдје су муње њене, обруч је ли пуко посред Миљевине, посред Миљевине2

Ил' топоћу коњи — глувим друмом звони под мјесецом, кроз ноћ, колона; избија2 Ил' су легле очи, ил прште распони

(очи легле тамне — очи, очи њене!),

ил' села испија крвав харамија крвав харамијаг

Измеђ њих и мене шипке су гвоздене по окнима пустим гори сјај мог ока, све су цесте мртве — жицом пресјечене. О да ли ћу себе изнијет из уза,

изнијет из гроба, прхнут из шиљбока, прхнут из шиљбока2

Ноћ је мукло сјела, згасла зора бијела

— све су ноћи тешке... ноћи тамновања! Давно сунце бјеше: одред уврх села

(гујо осветничка, ведрино момачка!). Мрак је. Мемла тешка. Мукли чемер јада

— ал чујем, већ чујем близак дах бригада!,, . |

Наша књижевност