Naša književnost

4

МЕ

216

Неша књижевност

Одбацити или занемарити такво благо било би безумље које се ничим не би могло правдати; а најмање — тежњом народноме добру и благостању. Зато се руска јавност све више враћала том највећем достигнућу своје културе. Поред нове књижевности, и класици су се све више читали и издавали.

„Акад. Обнорски овако завршава свој чланак: „Та љубав према књижевном језику, будно старање о њему не смеју ослабети, Непрекидна мора бити брижљива пажња нашег друштва према највишем нашем културном благу; стална мора бити брига о њему и сваког по_ јединца нашег, срећног носиоца великог руског језика, Када се служимо језиком, морамо, по неопходности, марљиво чувати његову чистоту и правилност, борити се за изразитост наше речи, за природност њену, остваривати разноликости у вишим облицима нашег књижевног језика.“ (На истом месту).

Пре овога времена акад. Обнорски посветио је и нарочиту пажњу неправилностима руског књижевног језика које су се увукле у књижевност („Правилности и неправилности савременог руског књижевног језика“, Известија Акад; наука Савеза ССР, Одељење књижевности и језика, 1944, књ. Ш, св. 6, стр. 233—250). Пошто је навео грешке у гласовима, облицима и акценту речи, он овако завршује свој садржајни чланак: „..Наш је задатак да чувамо чистоту књижевног језика, али у исто време и да се старамо да га подигнемо на већу висину. У том смислу треба нарочито тежити да се подигне специфични значај виших стилова нашег књижевног језика. То би се могло постићи смањивањем различних некњижевних елемената нашег говора који улазе у састав различних говорних стилова, а нарочито професионалног говора и простонародног језика, о дијалекатском говору и да не говоримо. У своје време у познатој књижевној дискусији, којој је био на челу А. М. Горки, утврђено је: како треба разумети дијалекатске особине и какав може бити њихов значај у књижевном језику. А то се у истој мери тиче и простонародне стихије, и професионалног језика као саставних делова појма о савременом руском књижевном језику. Књижевни језик неће ништа изгубити, неће осиромашити, већ напротив усавршиће се у својим чврстим и високим облицима, ако мало више припазимо и будемо шкрти, и то не само у писаном него и говорном језику, — према коришћењу елементима професионалног језика, простонародне стихије, па чак и самог разговорног језика. Овај општи пропис, тако нам се чини, треба да пр основицу за нормализацију савременог књижевног језика руског.

На основу сличних расправа и напомена и из ранијег времена и других (као В,. И. Чернишова и др.), Совјетска Академија наука израдила је „Упитник“ (Вопросник) за нормативну граматику руског језика (1940 г.) на 38 страна текста, у којем су обухваћена колебања у изговору, у облицима и акценту, и то у разговорном језику (колебања у синтакси остављена су за другу свеску „Упитника“) и Инсти.