Naša književnost

Наш књижевни језик 217

тут језика и мишљења акад. Мара разаслао га је, у много примерака, претставницима интелигенције да на постављена питања одговоре, дајући и податке о себи: где су се родили и у каквој су средини про_ вели детињство, у коме су месту и у каквој средини провели највећи део осталог живота. Тај Институт Акад. наука, коме је данас на челу академик И. И. Мешчањинов, спрема, на основу великог материјала руског књижевног језика и свих других извора његових, па и „живога говора“ (разговорног језика), „нормативну граматику руског књижевног језика“, „чији је циљ да постане сталан приручник оних лица која желе да правилно, књижевно руски говоре“. „Њен је непосредни задатак да пружи облике језика које је створио књижевни рад од Пушкина до Лењина, Горког, Стаљина, Али том нормализацијом језичних облика академска граматика не сме ни у ком случају бити повод сиромашењу руског језика.“

Свако ко је познавао руски књижевни језик морао је и сам све ово приметити и много штошта друго што се у руском језику одомаћило од Октобарске револуције 1917 год. до данас. Поред нових особина које су потпуно у духу доташњег развитка и које су сасвим нормално продужење ранијег узлета руског књижевног језика, појавила су се и непотребна отступања која би могла одвести језик на странпутицу. То савремена руска јавност не жели. Народном духу руског књижевног језика, са коришћењем свега онога што је постало у току векова народно добро, тако су утрвени путеви у делима сјајних руских писаца од Пушкиша до Горког да руска друштвеност или руска јавност не жели од ње да отступи, Она хоће то своје добро да усаврши још, да испне још на виши степен. Као у свима другим пословима јавног карактера, руско друштво, савлађујући све тешкоће, тежи и овде ка новим, творачким висинама.

Погледајмо сада како то питање стоји код нас; да ли и за нас вреди оно исто што и за велики руски језик. Јер у том правцу прилике се не морају сасвим поклапати, Сваки књижевни језик, као што напоменусмо, има своју природу од које ће на првом месту зависити и судбина његова у бурним временима једног народа. Караџић је, у почетку ослобођења нашег народа, извршио револуцију, која се обично назива реформом књижевног језика и правописа. или још боље реформом народне културе, према свему ономе што је било раније. М он је потпуно прекинуо са дотадашњим књижевним традицијама, и он је тражио да демократско начело загосподари нашом културом: народни језик и начин писања који одговара његову тадашњем изговору. У исто време он је тражио и да особине народног живота, народне традиционалне књижевности, народне уметности и свих делова традиционалног знања и умења уђу у основицу стварања нове народне цивилизације у вези са развитком културе целог света. Караџић је велики претеча, у области наше културе, демократских реформи у политичком и социјалном животу наших народа. Зато је

Ши 5