Naša književnost

сам да се преображавам у себи, постао сам активни градитељ нашег херојског живота. «

„Како је дивна моја домовина! Какво дивно здање! То што је раније могло да се види само у сну, постала је јава. Наши нови градови, наше железнице, наша ненадмашна одбрана — на небу, земљи, под земљом, на води, под водом. А најважније од свега — то је преображај човека, у шта ја необично верујем, пошто сам и ја преображен заувек. А каква је то радионица у којој није ништа немогуће»“ НЕ =

Те сјајне, крупне речи, изговорио је Москвин на скупу агитатора и пропагатора Фрунзеновог изборног округа Москве, који је изабрао Москвина за лепутата у Врховни Совјет СССР.

За година револуције, Москвин је узео најживље учешће у раду неизмерне радионице своје домовине, Требало би много места да се срачунају сви облици и форме Москвиновог политичког рада. Он је добио и добија високу оцену совјетске управе, партије и јавности. па

Но не мање велики, напрегнут и упоран био је тих година Москвинов нови рад у његовој старој радионици — Художественом театру, на челу кога се Москвин У данашње време налазио,

Његова снажна и моћна кичица реалисте постала је још поузданија и смелија, његова палета се обојила новим, сочним бојама, његов је колорит стекао нову радосну животност, љубав за „боје“ још је јаче пробила на његовим новим сценским портретима. ;

„Врело срце“ — по замисли Станиславског и Москвина и према његовом остварењу на сцени — нипошто није соттеаа деј! агје, нити је, „гротеска“: то је пунокрвни реализам у крајњем свом уздизању ка сатиричком. Такав полет може бити само онда када реализам, одвајајући се од случајности „догађаја“ и „фактаг, прелази уопштеном сликању појава, огромних социјалних појава живота, пуних најживљег политичког садржаја.

Хлинов у разнобојном, топлом, смелом Москвиновом остварењу — није само тип пун живота, то је појава „хлиновштине“ као целог једног дела руског живота.

Али Москвин при томе не тежи ниуколико да „секцира“ хлиновштину у Хлиновима. Фини уметник далеко је од другог социјолигизирања, од утискивања социјално-историских уопштавања живом лицу. Али сама изградња типа Москвиновог Хлинова тако је пунокрвна и уисто време тако чврста и пространа, тако широка и тако изоштрено-енергична, да се у приватном јавља опште, у личном типско, У том Хлинову — опште хлиновско.

»Често ме питају — смешећи се говорио је Москвин — како то да ја У својим годинама тако лако играм кад глумим Хлинова. А ствар је у томе што, играјући, изравито се предајем моменту и престајем да осећам умор... Хоћу да стварам радосно, смело.“ Е -

Тако је то увек код њега: било да је надахнут руском песмом, згодном · речју или дубоком мишљу о судбини руског човека и сањаријама о његовој будућности, И. М. Москвин увек „ствара“ радосно и смело.

Због те смелости у стваралаштву, коју нису године укориле, и због животне радости коју он пружа, совјетски гледалац воли свога Народног уметника СССР И. М. Москвина.

18 јуна 1944 године Иван Михаиловић Москвин напунио је 70 година, а већ кроз 11 дана, 29 јуна, Москва је гледала Москвина У новој улози Флора Федулића Прибиткова у Островсковој комедији „Последња жртва“, и убедила се с радошћу да је палета седамдесетогодишњег уметника исто тако богата бојама, 8 његова је рука исто тако сигурна као и прошлих година, када су стварани цар Фјодор, Лука, Феђа Протасов, капетан Снегирев. - .