Naša književnost

рочито — то је период смелог, блиста-_

вог успона руског народа у области науке, филозофије и уметности, постигнутог у непрекидној, непоштедној и

бескомпромисној борби против назад-

њачких феудално-деспотских снага у свима областима културе, у сенци царских вешала, у зупцима рафиниране и бруталне царске цензуре и у духовној и интелектуалној пустоши, организованој и диригованој од стране многоброј_них царских интелектуалних жбира и на све решених бранилаца и заточника зедног нељудског поретка.

У својој популарно написаној малој студији, која је изишла у издању „Културе“, М. Јовчук нас уводи у проблематику највидовитијих и најлепших духова руског народа Х1ЕХ века, износећи њихова гледишта по најбитнијим питањима науке, филозофије и уметности, и укрштајући их са схватањима тадашње реакционарне Русије и западног света. Русија Х1Х века, арена тешких, често поразних, али све плодоноснијих друштвених сукоба, истовремено је је:но од најнемирнијих попришта велике битке напредне људске мисли у свима областима науке, филозофије и уметности против снага мрака.

Аутор ове документоване и, иако ма: ле, прилично исцрпне студије, пише:

„Совјетски народ има много разлога да се поноси славним претставницима класичне руске филозофије ХЕХ века Херценом, Бјелинским, Чернишевским, Доброљубовом, јер пре ширења марксизма у Русији они су се од свих мислилана човечанства највише приближили научном објашњењу света... Без Ломоносова и Радишчева, Херцена и Бјелинског, Чернишевског и Доброљубова, Пушкина и Толстоја, без Лобачевског и Мендељејева, Павлова и Тимирјазева, без Плеханова и Горког, без Лењина и Стаљина, руска култура не би се уздигла на тако велику висину, нити би марксизам у Русији за тако релативно кратко време могао да доживи тријумф.“ Писац нарочито убедљиво побија разна гледишта немачких као и руских реакционарних историчара филозофије који су у својим делима ширили неи-

стину да у Русији нити је постојала нити постоји властита филозофска мисао, а тако исто побија и званично царистичко гледиште тих времена, да су носиоци руске филозофске мисли били филозофи-идеалисти, поборници религи- | озне и реакционарно-феудалне идеологије, као Јуркевић, архимандрит Гаврило, Мерешковски, Владимир Соловјев, Лопатин и-други. Не мање убедљиво побија и тврђење да су руски материјалисти-филозофи уствари само научнициприродњаци и књижевни критичари.

Почињући с Ломоносовим,. оснивачем руске научне филозофске мисли, од првих деценија ХМУШ века, писац обасјава напорне путеве руске науке и филозофије, кроз анализу друштвеног стања и снага тадашње Русије, третирајући начин на који су руски мислиоци критичари савлађивали тековине западне философије — енглески природнонаучни материјализам ХУП века, француску просвећеност и француски материјализам ХУШ века, дијалектику немачке филозофије, француски утописки социјализам. На крају истичући гигантску улогу Лењина и Стаљина за развој! марксизма после смрти Маркса и Енгелса и улогу Бољшевичке партије — марксистичке партије новога типа у Отаџбинском рату Совјетског савеза против немачких завојевача, писац завршава речима Бјелинског, изреченим пре сто година:

„Ми завидимо нашим унуцима и праунуцима, којима је суђено да виде Русију У 1940 години — како стоји на челу образованога света, даје законе и науци и уметности и прима доказе поштовања од читавог просвећеног човечанства.“ у

Жив, савесно и популарно изложен материјал ове брошуре, поред осталих већ _ објављених — научно-филозофских публикација, биће од несумњиве кори-

_ сти, нарочито ширим читалачким круго-

вима, за упознавање са развојем руске класичне филозофске мисли и најсудбоноснијим духовним тековинама братског руског народа.

5 чМ,