Naša književnost

322

Наша књижевност

мерама. Но површно би било сматрати да је он остао жив захваљујући самим својим темама. Понеке од његових тема, додуше, имају извесну актуелност — јер остаци неких друштвених појава, које је он приказао, постоје још и данас, у измењеним историским условима. Али већина његових тема врло је конкретно одређена једном ужом друштвеном средином и историским моментом. Нити су ту у питању неке „вечне људске особине“, нити још увек актуелне алузије на тврдичлук, покондиреност, лажно родољубље, хохштаплерство итд. М сама обрада тема је ограничена хоризонтима једног доба, искристалисана из хрпе високопарно неспретних звукова харфи шишатовачких и из поплаве сладуњавих романтичних излива измишљеног ритерства, у доба кад се водила борба између одушевљених ученика новатора Вука и бранилаца старог књижевног језика. Стерија је жив управо по томе што је изразио ту средину и то доба, понирући својим талентом и својим обимним знањем у односе свога друштва, и дајући у типичним условима тако типичне карактере, да су они надживели и писца и његово доба, прешавши рампу позорнице, ушавши у живот и прекорачивши временске међе. Стерија је, дакле, жив по своме реалистичком методу тумачења стварности, по томе што је, упркос своме конзервативизму и разочараном скептицизму, био веран тумач збивања у коме је учествовао, тако да га као друштвеног сатиричара на позорници до данас још нико у српској, па ни у југословенској књижевности није превазишао, ни достигао. Тако да је пионир српског позоришта, оптерећен свим наивностима почетка, остао још увек најкрупнија његова појава.

Стерија је дуго био недовољно схваћен, романтичарски покрет га је био гурнуо у страну, а идеалистичка критика потцењивала;, многа његова дела су дошла у јавност тек педесет година после његове смрти, и први је Скерлић назрео значај овог великог реалисте. Нагризајућа критика времена излучила је из мноштва његових дела оно што је вредно, а одбацила оно што је невредно, макар сам писац тим невреднијим делима давао већи значај.

Почетком ХЈХ века, после пада Наполеона и ликвидирања неких политичких тековина француске револуције, а у предвечерје првих налета нових снага 1848, трајао је у Европи један „миран“ период владавине „свете алијансе“, период чији је мир потсећао на гробље, али под чијим се шињелом одигравало привредно устаљивање зрелога капитализма, а у раније привредно заосталим земљама привредни полет, У Војводини у то доба надире вехементно рани капитализам. У политичкој стези, али привредном модернизовању метерниховске Аустро-угарске, нарочито српско грађанство долази до јачег маха у друштвеном раслојавању монархије. Упоредо с економским уздизањем једног новог слоја занатлиског и трговачког грађанства иде и снажење националне свести, која се испољила у гајењу националних традиција, у тежњи за културном афирмацијом и иступању с политичким