Naša književnost

СИ Уа с ел

| Стерија и почеци српске драме пе 323

захтевима. Српска национална свест уствари се прво оформила код аустро-угарских Срба, ношена младом српском буржоазијом. На тај развитак свакако је деловао народни устанак у турском пашалуку, и он се стопио с борбом Србије за политичку самосталност и формирање једне ма и примитивне и не сасвим независне националне државице. Та два процеса била су у узајамном дејству Свакако да је на развитак модерне националне свести управо код аустроугарских Срба, који су се економски и политички уздизали, деловала и лукава и на свој начин мудра тактика бечке политике, која је своје подвлашћене народе наизменице изигравала једне против других, а поготову помоћу Срба и Хрвата вршила притисак на Мађаре када су почели да дижу главе више но што је то било учтиво у том поретку побожног полициског реда и мира. :

Од краја ХУШ века, аустроугарски Срби развили су велику културну активност, која је испочетка замењивала политичку. На свим странама ницала су почетком ХЈХ века културна удружења. У Пешти се, по угледу на Мађарску академију наука, основала „Матица српска“ (1826). Примитивна дилетантска позоришна друштва по богословијама и гимназијама развила су се у путујућа, па и у стална позоришта, Позориште је постало активан политички фактор, и никло у Аустрији као израз афирмације српскога грађанства и српских националних тежњи, оно је пресађено и у Србију. Природно је да су, као културно развијенији, аустриски Срби за читав један период лиферовали младој, још неразвијеној Србији учене људе, државне функционере и културне раднике. Читава једна генерација министара просвете, професора и виших чиновника у милошевској-и михаиловској Србији долазила је из Аустрије, иако су их често дочекивали с извесним туђењем, као „немачкаре“. Тек касније их је млада србијанска грађанска класа замењивала својим кадровима, све док крајем ХЈХ и почетком ХХ века културно вођство није прешло на Србију, а Нови Сад остао само један значајан епицентар с политичким и културним личностима значајним за цео народ. Први попечитељ просвешченија у Србији је Доситеј Обрадовић. М сам Стерија Поповић је један од оснивача прве српске Академије наука, „Друштва српске словесности“ (1841), министар просвете и државник у Србији. Јоаким Вујић преноси расад позоришне уметности у тада још неразвијену Србију, која има свега неколико основних школа.

Колико је значајан предуслов за драмско стварање Стерије Поповића појава позоришних трупа, није потребно нарочито доказивати. Позориште је постало трибина са које се писац обраћао својој широкој публици, новом, национално пробуђеном ситном грађанству. Стерија је осећао као дужност да за те позорнице пише дела у којима се говори о питањима те средине, Он није писао за вечност, нити за фијоку свог писаћег стола, него за живу публику, коју је знао и којој се донекле прилагођавао, и за конкретне позорнице које су у то доба приказивале вешто сачињене, али безначајне коцебуовске комедије,