Naša književnost

Грађански сатирички роман у Енглеској у 587

Пун живог људског хумора и топлине, Дикенс се бори за друштвене реформе, и против варварства у судству и школама, против немара и нехата према беди, сиромаштву и пропадању. Залаже се нарочито за децу сиромашних.

Вилиам Мекпис Текери мање је хуморист а више сатиричар. Он немилосрдно разоткрива ниске нагоне грамзивости, сујете, жеље за влашћу, лажи и лицемерства владајућих класа. У цркви и парламенту, школи 'и породици, разголићује снобове, скида маску са понизног клањања успеху и титулама. | |

Али ни Дикенс ни Текери нису беседници четвртог сталежа. Грађанска друштвена критика, у извесном смислу, једна је врста самокритике, која није у стању да нападне систем као целину. Дикенсова критика покушава да утиче пуританско-етичким идеалима и ублажи класне супротности. Текеријев глас је оштрији, иако мање говори језиком „Доњих сталежа. У његовој финој иронији има нечег што опомиње на школу Волтера и Свифта.

А сам Текери гајио је амбицију, да постане Филдинг. Уметничколитерарно родословље Хенриа Филдинга, пут развоја сатиричног романа, биће овде у крупним потезима изнето, са намером да се дело Текеријево учини схватљивијим.

ж Филдинг је творац грађанског романа у Енглеској. Корени тог романа протежу се далеко уназад. На њима се виде трагови утицаја, чије праћење генетички враћа ка епским романима Средњег Века. Витешки и авантуристички роман, путопис и шеретски роман, поједине су етапе на линији постанка модерног грађанског романа.

„Живот Лазариља од Тормеса“, први реалистички шеретски роман, појавио се 1554. Та сатира уперена је против горњег слоја. По сиРомашном племству, облапорном и грамзивом свештенству, чиновницима и судским слугама, удара се као у старим лакрдијама. Новина је, што је Лазариљо, јунак авантуристичког романа, сушта супротност витезу из Амедиевих романа. Са намерном иронијом, постављен је тај угурсуз као противтип пуном врлина, храбром, брижљиво васпитаном и савршено нестварном Амадиевом јунаку; Лазариљо је нерадник, друг и пријатељ хуља, подводача и лопова, код којих се учи животу.

Код Скарона, авантуре и путовања преносе се из фантастичне сфере у раван свакидашњице, Јунаци су банализирани и, сведени на грађански ниво, постају гротескно комичне фигуре на својим постољима. Тако настаје грађанска критика још пре но што је феудално друштво ушло у фазу дефинитивног распадања. А у романима, руководни мотив није више морално-витешка обавеза, већ жеља за личном каријером.

Код Лесажа, Француза, и Дефоа, Енглеза, уздиже се јунак шеретског романа из своје класне средине и доспева, мудрошћу и надареношћу, до високих друштвених положаја. (Лазариљо је од почетка де-

Уа о о

о ак ВИ бика