Naša književnost

596

Наша књижевност

чени запад поплављен бакарним сјајем сунца на заласку. У дубини зажареног и облацима застртог простора. зеленио се чист издужен комад љетног неба као језеро с ниским запаљеним обалама.

— Само да сјутра не буде кише — уздахну жена.

Те вечери Милка је сазвала у своје двориште двадесетак другарица и омладинаца и с њима се споразумјела како ће се сјутра вријећи пшеница. Договор је обављен сагласношћу и брзином оног свијета који добро познаје своје удружене моћи и који је дуго сарађивао на неком заједничком послу.

А сјутрадан забректа мотор на Дамјанову гумну и вршалица поче да хуји, избацујући из своје утробе млазеве новог младог жита. Међу прашињавим народом што се ужурбано вртио око машине појави се,

пред подне, и Стојан Трубар. Покуша да преко широке углачане даске · налаже снопље у отвор захукталог строја, али за вријеме једног кратког застоја Милка преузе његов посао:

— Угушиће те ова прашина. А и руке су ти некако дрвенасте, ко да нијесу твоје, и биће ти лакше да нам са стогова бацаш снопље на гумно.

Тако се Стојан нађе на једном од високих стогова садјевених око гумна и поче да одозго сваљује на земљу снопове које су вршиоци прихватали и хитро дотурали Милки.

Док му под ногама шушти зрело исушено влатје, Трубар сваког часа кришом посматра своју рошаву мршуљаву другарицу како вјешто и предано храни снопљем вршалицу и строгим погледима одбија дјецу од разиграног машинског каиша. Уживајући у сваком њеном покрету и у свој тој немирној маси, заробљеник јасно осјећа да га Милка и та сложна људска кошница доље на гумну подижу и лијече од оне тмурне лагерске чамотиње и мрачних слутњи којима се годинама немоћно подавао. — Право ти велиш, Живко: невиђене су се снаге код нас пробудиле — проговори и сагласи се најзад Стојан с оним Личанином на другом „спрату њиховог кервета.

Па се блажено осмјехну и убрзано настави посао.

ГОЈКО БАНОВИЋ