Naša književnost

ВАОНН И КА

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Н. В. ГОГОЉ: МРТВЕ ДУШЕ Издање Државног издавачког завода Југославије

Добро је учинило Државно издавачко предузеће што је ово ремек дело руске класике, лоправљено у преводу, изнело пред савременог читаоца. У годинама после првог европског рата врхови класике били су уклоњени пред наМметљивим и пролазним појавама модерне у грађанској декадентној књижевности. Културно наслеђе се међутим данас огромно уздигло у интересу савременог читаоца и заузима велику улогу у његовом образовању. Гогољеве »Мртве душе« су такво дело које би се морало често прочитавати, То дело дубоко упознаје с човеком, с животом и са Русијом ХЈХ столећа.

Предговор Вас. Хипиуса, сажет и кристалан у методској анализи Гогољевог живота и књижевног рада уводи читаоцаву изванредан друштвени значај »Мртвих душа« у добу када се ово дело појавило. »Као што у идеологији »Ревизора«, У пуном отсуству ма какве добронамерности према држави, у намери јавнога шибања није дат ни наговештај социјално-политичке основе и првобитних узрока сликања друштвених »рана и болова«, тако је и у »Мртвим душама«, каже предговорник, »тема крепосног права отсутна, али се у исто време крепосно право, као општа појава, разуме и не брани. Гогољева је творачка мисао и овде усредсређена на поједине појаве — као последице истог крепосног стања, и те су појаве насликане са огромном снагом управо мајсторског уопштавања. Спахиски паразитизам и ленствовање дошли су као основа генијалнога типа »човека што ни смрди ни мирише« — Манилова, празноглаве сањалице са »телећим срцем« (како се изразио један критичар) и, одмах за »хлестаковштином« »маниловштина« је постала опште примљени назив за разноврсне облике непријатеља историског напретка О историском, друштвеном и људском значају овога дела имамо код Херцена, великог напредног мислиоца Х1Х века Русије ову карактеристичну забелешку: »Мртве душе« потресле су сву Русију. Таква оптужба била је неопходна савременој Русији. То је — историја болести написана мајсторском руком. Поезија Гогоља — то је крик ужаса и стида, који даје од себе човек,

унижен од тривијалности живота, када наједном примети у огледалу своје оживотињено лице.«

~,

Богати дарови Гогољеве уметничке природе нашли су у овом делу моћног израза. У сјајном складу ту су: велики реалиста, мислилац, песник и визионар. Ту је он велики мајстор сликар карактера, типова, друштвених нарави мрачног, запарложеног, поживинченог сеоског племства које тупо и глупо робује царској власти и мучи, кињи, тамани у густој помрчини- ропства своје кметове. Ту је он и велики анализатор мудрости притајених, потиснутих, невидљивих снага народног живота и моћно око песника које продире У душу народа. Када наслика неки тип, извађен из каквог забитног кутка бескрајног пространства Русије, када рељефно изнесе његов опустошени живот који он у себи носи, замрачен и загађен тамним притиском феудалног царства, он га окружи размишљањима која могу имати снагу, карактер и далекосежност народних пословица. У тим размишља-

њима сажет је изванредан дар посматрања, богато животно искуство и мисао која црпе снагу из народних извора,