Naša književnost

5УВ НИ ; ; | Наша књижевност

Херцен је у записима свога дневника забележио своја усхићења о изванредној вредности овога дела. По њему су »Мртве душе« горка пребацивања тадашњој Русији, али не и безнадежна. У делу живи велика вера у будућност Русије. Гогољ је био љути сатиричар запарложеног и леног племства на селу, духовити и болни карикатурист бесциљног, пустог, и сићушног живота племства на спахилуцима, зверског према сељаку кога мучи глађу, тиранијом. Али он не ужива сладострасно у сипању отрова у дух сатире и карикатуре. Његове сатире и његове карикатуре инспирисане су великом љубављу према руској земљи и руском народу, великом вером у његову будућност. Због тога у њима нема оног песимизма, нирванског и очајничког, који окружи нискост и ругобу типа понорима без дна, хладним пустињама без обзорја живота и који нискост и ругобу насликаног типа прикаже као елементе природе човека уопште. У Гогољу има вере и љубави, изражене нарочито у поеми о симболичкој руској тројки која триумфално јури кроз историју будућности, у њене плодоносне сокове које ће развејати пустињу живота и власти сеоског племства; до високих песничких надахнућа љубави према исполинској моћи и сјају будућности руског народа.

Гогољ назива »Мртве душе« поемом. Оне то и јесу и могле би по свом историском значењу и уметничкој снази припасти народном епосу. По своме обиму потсећају у великој даљини на Сервантесов еп, а скитање Чичикова има далеку сродност са скитањем Дон Кихота. И Чичиков је поред свог практичног духа и поред свог живог реалистичког лика лукавог купца пустолов који се потуца по широком пространству Русије за мртвим душама, а проналази живе које су већ полумртве у чамотињи, глупости, живом распадању. Какве занимљиве, разнобојне, живописне и какве наказне типове он је срео. Гогољ са дивном поетском снагом опише- чари спахилука богатих природом и усред тог царства народног блага јарким бојама наслика људски створ — власника који само што не муче и блеји као животиња. Или је то Манилов који по цео дан ленчари у маштаријама о пословима које неће никад обавити, или је то чудовишна баба Кочкарева, спахиница, која гледа на своје сељаке као на живину, а на њихово рађање и умирање као на котење и угинуће зечева. Или је то бесни и пусти лажов, пијанац, коцкар и убојица Ноздрев коме сељак мора сатима да чешка пса и који највеће задовољство у животу има да превари у картама. Или је то разметљиви лупеж Собакевић, или онај страшни џимрија Пљушкин код кога сељаци »мру као муве«, чија је појава, физички изглед запрепастио и самог Чичикова. Или је то Тентетњикон, који је у младости имао услова да буде радан човек, али је на спахилуку замрло све у њему, па је и он стао као жалосна и ружна прилика уз ту галерију, коју када је Пушкин угледао, уздахнуо је и узвикнуо »Како је тужна наша Русија«. Сви ови типови изгледају као гротеске, као људске наказе и ругобе, а тако су живи, верни и истинити, тако носе у себи типске опште одлике да су дуго служили борцима за друштвени напредак у Русији као живи примери, живи документи, за све што је труло, назадно, за све што је изгубило људски морални и духовни лик, људско достојанство у царској Русији. АЕ

Чичиков збира ове типове успут, у незајажљивом трку, с ногу, са тројке. Пут кроз несагледне бескрајне степе руске земље, испод азурног величанства неба, најснажнија инспирација је Гогољевог духа. Гогољ је и велики песник Русије у овом делу. Ретко код ког писца наилази се на такву силину љубави према духу свога народа и лепоту живе речи. Он разговара у делу с Русијом као с магичном силом која је неодољиво запленила његово цело биће. »Русијо, шта тражиш ти од мене» Каква се то непојмљива веза крије међу намарг Зашто гледаш тако, и зашто је све штогод има у теби упрло на ме очи, пуне очекивањаг Шта прориче ова недогледна просторијаг Зар није баш овде место витезу, кад има где да се прохода и покаже своје јунаштво Веома јако обузима